Ко је био Никола Милић? Чувени шеф "Језичког одјељења"

Он је онај правични шеф „Језичког одељења“ који покушава да унесе ред у хаос државне администрације, окружен ликовима попут Лоле, Ђилде, Наталије, Љубичице.

Сви они чинили су такозвано "Језичко одељење". Иако је Ђура Султан био шеф, жене су биле те које су водиле главну реч.

Иза овог упечатљивог лика стајао је Никола Милић, човек који је у српском глумишту остао упамћен као „краљ епизоде“ и интелектуалац ретког кова.

Пут од права до даске која живот значи

Никола Милић је рођен 1924. године у Јагодини у породици полицијског официра. Његова животна прича носи и ноту велике породичне туге – био је једино од седморо деце у породици које је доживело зрело доба. Можда је баш та животна озбиљност формирала његов специфичан глумачки израз.

Иако је дипломирао на Правном факултету и апсолвирао југословенску књижевност, судбина га је одвукла од судница ка позоришту. Кратко је радио у војном тужилаштву, али је брзо схватио да је његова права „пресуда“ уметност.

Прве кораке направио је у аматерском позоришту „Горан“, да би преко Радио Београда стигао до великих београдских сцена – од Атељеа 212 и ЈДП-а, до Београдског драмског позоришта, где је дочекао пензију.

Више од „Султана“: Мајстор ситних детаља

Милићева каријера била је импозантна: преко 240 позоришних и око 130 филмских и телевизијских улога. Публика га памти по специфичној дикцији и способности да од мале улоге направи ремек-дело.

Поред улоге Султана у „Срећним људима“, старије генерације га се сећају као:

Захарија С. Јовановића у „Повратку отписаних“,

Цвикераша у серији „Више од игре“,

Председника стамбене комисије у „Врућем ветру“ који муку мучи са Шурдом,

Миладина Никифоровића у „Бољем животу“.

Његов таленат био је толико специфичан да је 2005. године на фестивалу „Дани комедије“ у његовој родној Јагодини установљена Награда „Никола Милић“, која се додељује за најбољу епизодну улогу – управо онај домен у којем је Никола био неприкосновен.

Глумац-енциклопедиста

Оно што многи гледаоци који га виде на екрану не знају, јесте да је Никола Милић био изузетно образован и полиглота. Преводио је драмска дела са енглеског, француског и немачког језика.

Његов највећи допринос култури ван сцене је капитално дело „Енциклопедија светске драме“, коју је годинама припремао и писао са својим сином Бојаном. Ово дело, објављено постхумно, остаје један од најважнијих приручника за све љубитеље и изучаваоце позоришне уметности на овим просторима.

Одлазак легенде

Никола Милић нас је напустио 12. јануара 2000. године у Београду. Иако је често играо људе „из народа“, сељаке, чиновнике или строге шефове попут Султана, он је у свакој тој роли носио достојанство и мудрост човека који је дубоко разумео и књижевност и живот.

Док га поново гледамо како у „Срећним људима“ води битке са бирократијом, вреди се сетити да је иза тих бркова и озбиљног лица стајао један од најобразованијих и најмарљивијих глумаца које је Србија икада имала.

(Телеграф) Фото: Сцхреенсхот