Најновија обмана Милорада Додика 

Др Милан Благојевић 

Не бих лично имао ништа против овога, када би то могло. Али не може из најмање два разлога.

Један је чињеница да бошњачка страна у Парламентарној скупштини БиХ сасвим извјесно никада неће пристати да тај парламент, а ни било који други домаћи парламент, укине акте високих представника.

Поред тога има још један разлог, а он се налази у међународном праву. 

Да би се он објаснио и да би се помоћу њега разумјело како само међународно право, кад то неуставно неће да учини Уставни суд БиХ, омогућује да се пониште акти високих представника, треба претходно указати на једну чињеницу.

Ради се о томе да су сви високи представници, па и Кристијан Шмит који то није, намећући сваки свој акт од 1997. године до данас у сваком од тих аката писали да их доносе на основу Бонских закључака из 1997. године, усвојених од стране Савјета за примјену мира у БиХ.

Ти закључци по својој правној суштини нису закључци, већ уговор којим су државе (САД, Велика Британија, Њемачка, Француска, Италија, Јапан, Русија, Кина) уговориле да Босну и Херцеговину ставе под своју управу (старатељство - протекторат) и одредиле високог представника у БиХ за њеног старатеља (управника) те му дале да он управља Босном и Херцеговином и да јој намеће своју вољу као закон или други акт.

Такво поступање наведених држава је једна од најтежих повреда Повеље УН од настанка УН до данас, будући да Повеља УН, која је највиши правни акт међународног права, забрањује у члану 78. да се над било којом државом чланицом УН успостави старатељство (протекторат) у било којој ситуацији и под било којим изговором, јер се успостављањем протектората над државом чланицом УН најгрубље крши њено право на суверенитет, прописано чланом 2. Повеље УН.

Ово је правна обавеза која обавезује све државе на свијету и све органе УН, а њено кршење има за правну посљедицу ништавост сваког таквог уговора - у конкретном случају ништавост Бонских закључака из 1997. године.

Такву правну посљедицу прописује Конвенција УН о праву међународних уговора (тзв. Бечка конвенција о праву међународних уговора), која у члану 53. прописује да је:

"Ништав сваки уговор који је у тренутку склапања супротан императивној норми општег међународног права, а то је норма коју је прихватила и признала читава међународна заједница држава као норму од које није допуштено никакво одступање".

Управо су суверенитет државе чланице УН и забрана стављања такве државе под старатељство норме које је прихватила и признала читава међународна заједница држава и од којих норми Повеља УН не допушта никаква одступања - никоме нити под било којим изговором.

Зато су, дакле, Бонски закључци Савјета за примјену мира из 1997. године, као и сви акти ОХР-а, правно ништави на основу Повеље УН и члана 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора.

За такве акте иста Конвенција даље прописује (члан 65. став 3) да их могу оспоравати и државе које нису странке таквих аката (уговора), које такав спор, каже члан 66. Конвенције, могу подвргнути Међународном суду правде на рјешавање.

А тај суд у таквом спору не може пресудити да је дозвољено државу чланицу УН ставити под старатељство и развластити је од њене суверености те омогућити да јој други споља намећу своју вољу као закон, јер би тиме Међународни суд правде погазио Повељу УН и члан 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора.

Стога је Међународни суд правде, кад то неуставно неће да учини Уставни суд БиХ, једина преостала адреса, а не оно чиме нас обмањује Додик, за проглашење ништавим Бонских закључака из 1997. године и свих аката ОХР-а наметнутих од 1997. године до данас.

Др Милан Благојевић