Хоће ли уопште бити новог Високог представника за БиХ?

Пише: Деспот Ковачаевић

Са сваким заседањем Савета за имплементацију мира, јавност реагује новим диктирањем потенцијалних имена.

Из овог процеса једно је јасно – међународна заједница има мање сагласности сада него кад је биран Кристијан Шмит. У том избору било је јасно да постоје две стране – „западна“ и „руска“.

Данас их постоји више.

У трагању за консензусом дошло се до потпуно удаљених позиција. Иако ће јавност да говори како се стране споре око имена, реч је о спору око разумевања позиције Високог представника – од обичне административне фигуре, имплементатора мира преко гаранта Дејтона до бонских овлашћења.

ШТА НАМ ИМЕНА ПОТЕНЦИЈАЛНИХ КАНДИДАТА ГОВОРЕ? 

Кандидати су геополитичке поруке. Имена која се чују у дипломатским круговима говоре нам у корист аргумента о више (сукобљених) страна у процесу. Занимљиво је да се руска страна у процесу скоро и не види.

Кључни спор долази на релацији Вашингтон–Брисел, а решење њиховог спора само је први ниво проблема. Следећа фаза је трагање за консензусом како опет не бисмо имали „случај Кристијан Шмит“.

Општи преглед ситуације говори нам имамо кандидате везане за регионалну политику, личности с искуством у међународним мисијама и недвосмислено представнике интереса Вашингтона или Брисела.

Ипак, имена која смо чули јесу баланс између жеље за легитимитетом и страха од домаће делегимизације. У тим именима видимо и перспективу ове институције кроз стратешке правце: наставак политике чврсте контроле, компромис са локалним политичким лидерством или одржавање реда пре потпуног повлачења из БиХ. 

Тренутно функционише систем елиминације. По смени Шмита, прво име које се нашло на столу било је Антонио Занарди Ланди, прекаљени ас италијанске дипломатије као решење које подржава и САД. Јавности је одмах запарало уши да је реч о бившем амбасадору Италије у Београду и Москви – неком је то пријало, неком је то сметало.

Ипак на столу је било име које је можда могло да прескочи лествицу који Шмит није у УН. Ланди је недвосмислено био представник смањеног интервенционизма и заговорник нове америчке политике у БиХ која иде у правцу стабилности и економских интереса (видети колумну Стефана Сурлића: Шта значи амерички заокрет према Републици Српској?).

На овај јак предлог узвратиле су Француска, Немачка и Велика Британија са предлогом Ренеа Троказа, француског дипломате који би наставио јаку контролу по узору на раније Високе представнике, али са новим пројектом ка ЕУ. Све ово је пратила још једна флоскула Каје Каласа, Високе представнице ЕУ за спољну и безбедносну политику, о најбољем решењу да буде изабран европски кандидат који би БиХ довео до циља, а потом се функција угасила. Из овог нисмо чули ништа ново, сем што је на још једној адреси споменуто гашење ОХР-а. 

Прва рунда није успела. Није изабран ниједан кандидат. Пошто је “пукла љубав” Доналда Трампа и Ђорђе Мелони, тешко да ће оваква решења поново долазити. Ипак, неухватљива политика трамполине Доналда Трампа не може се предвидети. Ни Ђорђа Мелони није неко чије политичке потезе можемо узети као стабилне одлуке.

ПРИВРЕМЕНА РЕШЕЊА ЧЕСТО ПОСТАЈУ ТРАЈНА

Привремено решење нађено у америчком дипломати Луису Џону Кришоку, као вршиоцу дужности, говори нам о ипак значајној заинтересованости САД-а да управља процесима у БиХ. Иако се учинио само као прелазно решење до избора новог Високог представника, добро етаблиран у БиХ и са конфузијом која настаје од седнице до седнице Управног одбора Савета за имплементацију мира, могао би постати трајно решење чак и у овом статусу.

Пошто је у БиХ ванредно стање заправо редовно, онда и в.д. може бити трајно. Немамо податак о броју в.д. функционера на нивоу државе, ентитета, кантона, градова и општина али можемо приметити да је в.д. широко распрострањена појава у БиХ. Па кад је све у в.д. статусу, може и Високи представник. Ипак, ово је стање хаоса, а не стање реда.

У новој рунди, диктирало се и познатим именима у региону и свету дипломатије, попут Петера Соренсена и Мауриција Масарија. Обојица каријерне дипломате, обојица са искуствима из региона. Нису били довољни да одговарају потребама различитих страна. На крају крајева, нису били никаква нова понуда у односу на почетак процеса избора новог Високог представника. Реч је само о другим људима.

Доносиоци одлука ипак не могу да искораче и сагледају да проблем није у људима него у дијаметрално супротним правцима размишљања о томе како треба да изгледа ова функција, па самим тим и БиХ.

Кришок остаје ту где јесте. Без мандата, са окрњеном подршком али и са јасном сликом шта дипломатије његове државе сада очекује у БиХ. Било је најављено да нови Високи представник долази почетком јуна, померано је за јул – напослетку, изгледа да га неће бити ни до октобра и избора.

Ако се оствари овај сценарио јасно је да је заиста дошло до промене. Да најважније међународне актере заиста не занима демократија у БиХ, него искључиво функционисање и прилагођавање њиховим енергетским и економским интересима.

Не би избор Високог представника битно променио услове садашњих неслободних и непоштених избора, али би овим изостанком била подигнута још једна рампа за дивљаштво над изборним процесом коме сведочимо од избора до избора. Генерално, подигнута би била још једна рампа да се закони, па и они најминималнији услови, не морају поштовати.

ГДЕ ЈЕ КОРЕН ПРОБЛЕМА?

Корен проблема лежи у потпуно изгубљеном компасу шта је ОХР, која је улога Високог представника и која му је мисија. Ово је редак пример да јасни циљеви суштински не постоје, иако се у флоскулама и фразама говори о томе на свим нивоима у дипломатији и међународним односима.

Сви знају како је било до сад, али нико не зна шта даље.

Међународне управе могу бити успешне и неуспешне, трећу опцију немају.

Искуства нас уче да када се као неуспешне завршавају и гасе када се изгуби унутрашњи легитимитет, када више нема спољног консензуса и када више нема јасних планова за транзицију власти на локалне политичке елите.

С друге стране, успех се показује кроз план фазног повлачења с јасним критеријумима и стабилним домаћим институцијама који могу да наставе да функционишу. За неуспех имамо сва три критеријума, за успешно повлачење није испуњен основни захтев – да постоје стабилне институције. У случају БиХ је очигледно реч о неуспеху. 

Ипак, америчка дипломатија нам је саопштила да нема неуспеха, да су само циљеви били погрешни и да нови приступ потпуни голи интерес. Наравно да је и до сад био интерес, али га је Трамп у међународним оквирима оголио на јасне показатеље – ако имамо користи, онда смо присутни.

До сада је интерес пакован у демократске стандарде, а само су ретки били заиста наклоњени функционалном миру и демократији. 

ПОСТОЈЕ ТРИ СЦЕНАРИЈА КАО ЕПИЛОГ

Ако буде новог Високог представника одмах, име ће нам рећи чији интерес је превладао и довео до консензуса. Најмање могућ сценарио јер смо далеко од консензуса, а америчка страна има Кришока који има њихову подршку да се понаша као изабран.

Ако буде новог Високог представника после избора у октобру, нови амерички приступ је преовладао. Домаће политичке елите су слободне да буду недемократске, али морају да раде по јасном диктату економских и енергетских интереса.

Ако уопште не буде избора новог Високог представника, мора се размишљати о модалитету међународног присуства у БиХ. Како ће нови приступ да се избалансира са старим, јер тешко је веровати да се међународна заједница тако лако повлачи и смањује своју контролу. Интереси свих заинтересованих страна су присутни, док је њих биће и физичког присуства. 

Ипак, перспектива није уопште добра за грађане БиХ. Ловци у мутном, политичке елите, лако ће се прилагођавати новим околностима. Високи представник, који год му статус био, нема добру перспективу. Имена су битна јер говоре о доминацији утицаја, али не постоји име у глобалној политици које може обновити капацитете ОХР с којима је дошао.

Кредибилитет је окрњен, а тешко се поправља. Ко год да дође имаће потпуно нов посао јер ће се прилагођавати новом приступу. Једно је сигурно, в.д. или изабрани Високи представник може на врата канцеларије да стави реченицу из Алигијеријеве Божанствене комедије: „Напустите сваку наду, ви који улазите“. Или ће то постати врата на која се само излази? Пред нама је.

Пише за БН: Деспот Ковачевић, професор Факултета политичких наука из Београда