Опасности од измјена закона о Суду БиХ и ВСТС-у БиХ 

Пише: Др Милан Благојевић

Међутим, владајући режим никако да објасни јавности суштинска питања, а то је какве би биле надлежности тог Апелационог одјељења Суда БиХ. Наиме, џаба је и када би то одјељење имало сједиште у Бањалуци, а ВСТС у Источном Сарајеву, ако би надлежности Суда БиХ и тог одјељења, односно начин рада и одлучивања ВСТС-а, били на штету Републике Српске у односу на оно што је сада прописано Законом о Суду БиХ и Законом о ВСТС-у БиХ.

То су, дакле, суштинска и горућа питања од важности за Републику Српску када је ријеч о овим темама.

Ако су то "рјешења" која су на столу од јула 2023. године, гдје их је тада поставило Министарство правде БиХ, онда то никако није добро за Републику Српску. Ево само два примјера који то потврђују.

Први примјер. Министарство правде БиХ би тим својим приједлогом да изгура успостављање вишег суда БиХ, а не Апелационо одјељење Суда БиХ и да тај виши суд рјешава о преношењу надлежности за суђење са судова једног од ентитета на суд другог ентитета или на Суд БиХ.

Према садашњем стању законодавства Суд БиХ не може одлучивати о томе, јер је то надлежност врховних судова ентитета, односно само Врховни суд Републике Српске има надлежност да одлучује о томе да ли ће, рецимо, Окружени суд у Бањалуци бити надлежан да поступа у неком кривичном предмету умјесто Окружног суда у Бијељини када је овај потоњи суд из стварних или правних разлога спријечен да поступа у одређеном случају.

Али ни Врховни суд Републике Српске нема право да у таквом случају пренесе надлежност са Окружног суда у Бијељини на суд у Федерацији БиХ или на Суд БиХ, већ само на неки од стварно надлежних судова у Републици Српској.

Стога је веома важно да се ова надлежност Врховног суда не укида, њеним преношењем на виши суд БиХ или на Апелационо одјељење Суда БиХ, јер ће у противном то бити дерогација Врховног суда и Републике Српске, на једној, и полагање темеља да се, на другој страни, било виши суд БиХ или Апелационо одјељење Суда БиХ постепено претворе у врховни суд БиХ.

Други примјер. Опасност коју са собом носи оно што је предлагало Министарство правде БиХ је проширење садашње надлежности Суда БиХ. Према сада важећем Закону о Суду БиХ тај суд може да суди само у имовинским споровима између ентитета или између БиХ и једног или оба ентитета ако се ради о споровима произашлим из вршења њихових јавних овлаштења. Дакле, само ако се ради о таквим споровима Суд БиХ има надлежност да суди, а не у свим имовинским споровима. Рецимо, то су спорови о расподјели прихода од индиректних пореза, јер су то спорови настали из вршења јавне власти и њој одговарајућих јавних овлашћења.

Међутим, оно што је опасно за Републику Српску је ако би све ово било измијењено тако што би Суду БиХ била дата надлежност да суди све имовинске спорове између БиХ и Републике Српске, а не само имовинске спорове настале из вршења јавних овлаштења.

Јер ако би таква надлежност Суда БиХ била прихваћена измјенама Закона о Суду БиХ, то би онда значило да би Правобранилаштво БиХ као законски заступник БиХ добило право да тужи грађанском тужбом Републику Српску пред Судом БиХ и да тражи да тај суд утврди да је БиХ, а не Република Српска, власник одређене непокретности у Републици Српској - рецимо зграде и земљишта на којем се сада налази Народна скупштина Републике Српске, или неке шуме или лежишта минералних сировина у Републици Српској, јер би то био имовински спор, а не имовински спор из вршења јавних овлаштења како сада пише у Закону о Суду БиХ.

До сада, за све ове године откако је ОХР наметнуо Закон о Суду БиХ, никада Правобранилаштво БиХ није поднијело такву грађански тужбу пред Судом БиХ, зато што према сада важећем Закону о Суду БиХ тај суд није надлежан да суди у таквим имовинским споровима.

А добио би је ако би кроз амандмане дошло до таквих измјена Закона о Суду БиХ, након чега Република Српска ништа не би имала од тога што би сједиште вишег суда БиХ или Апелационог одјељења Суда БиХ било на њеној територији, јер не треба имати дилему да би тај, било виши суд или апелационо одјељење, у таквим споровима увијек пресуђивали у корист БиХ, иако Устав БиХ ни једном својом одредбом не прописује да постоји "државна имовина БиХ".

Ови примјери, иако их је само два, довољно говоре о томе колико је важно обратити пажњу на ове суштинске ствари, а не само на то гдје ће бити сједиште институције. 

Због тога Република Српска неће имати ништа ни од тога да сједиште ВСТС-а БиХ буде у Источном Сарајеву, ако ће ВСТС имати 20 или 24 члана од којих би кворум за рад и одлучивање постојао и без чланова из Републике Српске, што је према садашњем Закону о ВСТС БиХ немогуће, јер садашњи закон прописује да ВСТС има 15 чланова, од чега су пет њих из Републике Српске, а кворум за рад и одлучивање ВСТС-а је присуство 11 чланова, што значи да ВСТС сада не може радити ако је одсутно пет његових чланова из Републике Српске.

Др Милан Благојевић

(БН) Фото: БН