Бирачи су послали поруку, опозиција је још није чула

Време за изговоре је прошло - сада је тренутак да послушају бираче, или да прихвате да су већ изгубили и наредне изборе.

Све што је речено у изборној ноћи обистинило се. У покушају да реагујемо на прве изборне резултате, колеге Антић, Сурлић и ја говорили смо у студију БН телевизије о томе шта су бирачи поручили на изборима.

Само две недеље након избора показало се да опозиција не може да научи лекције из изборног процеса. Није добро када сте у праву, а то иде на штету свих грађана и јавног интереса. Као што Републике Српске нема без власти, тако је нема ни без опозиције.

Опозиција је здравље демократског друштва, његова критика и контрола. Јасно је да је лако из удобне професорске позиције критиковати партије које су се на терену бориле против владајућих партија свим дозвољеним и недозвољеним средствима.

Овај текст није критика, него сагледавање онога што су бирачи поручили опозиционим партијама, а чини ми се да они то не чују.

У овом тексту бирачи су сви они који су гласали слободно или нису изашли на изборе, а они су често и најјача порука опозиционим партијама. У бираче не рачунам све оне који су гласали мимо закона (у замену за новац, услугу и сл.).

Очигледно је да је коруптивно-клијентелистичка мрежа бирача велика, али нису ни сви бирачи власти део те мреже.

Ипак, на бираче уплетене у ту мрежу опозиција не може рачунати, осим ако сама не посегне за нелегалним средствима као масовном појавом.

Које су лекције бирачи задали и које су поруке послали?

1) Казнићемо сваку врсту вашег нејединства

Партије власти у овај изборни процес ушле су јединствено – с једним кандидатом за председника и једним за члана Председништва.

Код опозиције је то била права „античка трагедија“, с исцрпљујућим преговорима, нејасним договорима, наглашеним мањком дијалога и фаталним крајем. Није први пут да опозиција не може да се договори, али јасно је да је изостанак договора донео пораз на свим нивоима.

Ово је већ сада небитно за даљи епилог. Ако опозиција у Српској жели да парира партијама власти, из овога је морала да научи да нејединство и изостанак договора доносе бирачку казну.

Омиљена фраза политичара у коалицији о синергији, односно о томе да је 2 + 2 = 5, у овом случају имала је супротан исход: такозвану „дисинергију“, када је 2 + 2 = 3. То се управо десило опозицији у Српској.

Резултати кажу да је Жељка Цвијановић имала више гласова него Маринко Божовић и Небојша Вукановић заједно.

Да је постојао један кандидат, имао би више гласова него њих двојица у збиру. У политичким анализама то је препознато као бирачка казна за нејединство.

Да лекција није научена, видимо по изјавама актера у изборној ноћи и током ових 15 дана након избора. Остали су само свађа и несагласје, а из тога може проистећи само један јасан исход – још мања подршка бирача него на изборима 4. октобра.

2) Хоћемо јасну поруку – с ким и против кога

Опозиција није знала да одговори бирачима ни да им пошаље јасну поруку. Прва лекција политичког маркетинга гласи: бирачима треба упутити једну јасну и прецизну поруку – с ким смо и против кога, за шта се боримо и како ћемо се изборити? Оно што називамо политичким програмом мора се свести на једну поруку.

Једни су позивали на правду, други на сигурност, трећи на храброст и тако даље. Све ово могу бити добре поруке, али морају бити обједињене. Апстрактне теме не могу дотаћи ни мотивисати бираче суочене с конкретним проблемима. Још већи проблем настаје ако сви који смо против власти пошаљемо на десетине порука које немају јасан циљ.

Промена власти јесте заједнички став, али сама по себи није политика. Истини за вољу, ни власт није понудила ништа важно и конкретно, али не можете бити исти као они ако хоћете да будете бољи.

Оно што је власт знала јесте да одреди „непријатеља“ у Српској, у БиХ и у свету. Опозиција је свог „непријатеља“ одредила само у Српској.

Бирачи очекују да им нацртате мапу пута до промене и победе. Опозиција није знала јасно да је покаже. У данима након избора опозиционе партије још су више потврдиле да не знају с ким су и против кога.

3) Нећемо ваше компромисе с партијама власти

Свака власт се труди да покаже како су „сви исти“, јер ако су „сви исти“, онда ништа не треба мењати. Да би то показала, често посеже за спиновањем о сарадњи с опозиционим лидерима, ангажовању опозиционара за своје потребе и слично.

У Српској то посебно није тешко учинити јер значајан број политичара и лидера власти долази из опозиције. И у овом изборном процесу поново смо видели да власт јасно жели да „увуче“ опозиционаре у своју причу о колаборацији.

Снимци заједничких састанака, сумње у сарадњу на терену, оштрије критике упућене другим опозиционим политичарима него политичарима власти и други „компромиси“ с партијама власти – све то бирачи могу приписати лажном опозиционом деловању. Сусрет владајућег и опозиционог политичара може ићи само на штету опозиционог.

Бирачи очекују да будете јасно против постојеће политике, да нема закулисних радњи и да се с политичарима из власти разговара само у телевизијском студију.

4) Ако је све овако – онда вам не верујемо

Ако нема јединства, ако нема јасне поруке и ако има сумњивих компромиса с влашћу, онда вам бирачи не верују. Истраживање спроведено у изборној години показало је да око 75% бирача не верује у слободне и поштене изборе, а да више од 90% не верује политичким партијама.

Доба неповерења одавно је стигло у Републику Српску. Смањеном излазношћу бирачи су јасно рекли да никоме не верују. То није казна за партије власти, већ за опозиционе партије. Свима заједно отежавајућа околност јесте то што систем функционише – ако их уопште занима његово функционисање.

Бирачи су доминантно поручили да никоме не верују, а када бирачи никоме не верују, опозиционе партије највише трпе. Без поверења бирача, једино корупцијом можете придобијати бираче.

Док партије власти на располагању имају много ресурса, опозиционим партијама преостаје поверење, а оне се ни не труде да га стекну.

Док је овако, опозиција нема никакве шансе у Републици Српској. Овакво стање одговара само власти.

Власт игра на оне који гласају без поверења у политику, политичаре и државу. Власт диктира темпо, а сви који су незадовољни треба да оду из земље или да остану код куће на дан избора.

Власти воле да чују да је „свака власт од Бога“ (Тома Аквински), али не воле да чују да је „од Бога“ само она власт која служи општем добру.

Власт не служи општем добру, а коме служи опозиција? Док се опозиција не консолидује, док не поведе јасну политику и док јој бирачи не поверују, дотле ће Раде Богдановић бити у праву: „Ти си, стрико, заслужио њега.“

Сви смо ми - бирачи, опозиција и стручна јавност - помало „стрико“ и сви смо заслужили овакву власт.

Проф. др Деспот Ковачевић