Текстилни и обућарски сектор у Српској је пред гашењем

Све мање наруџби из иностранства, недостатак радне снаге и све тежи услови пословања произвођаче доводе у слијепу улицу.

Док се боре за опстанак и очување 12.500 радних мјеста, неки од њих све више страхују да би ускоро могли ставити кључеве у браве својих фабрика. 

Проблеми у текстилној, кожарској и обућарској индустрији, према ријечима Александре Михајловић Бијелић, секретара Удружења тесктила, коже и обуће у Привредној комори Републике Српске, прије свега произлазе из чињенице да је ријеч о извозно оријентисаној грани привреде, која се највећим дијелом ослања на такозване дорадне послове.

„Цијене репроматеријала се стално повећавају, трошкови производње расту, такође, ту морамо издвојити и раст енергената у овом сектору, али исто тако и проблеме када је у питнају квалификована радна снага. Привредна комора је свакако, као партнер Владе, предложила низ мјера које се тичу генерално свих сектора, па тако и текстила, коже и обуће, за програм економских реформи за период од наредне двије године, и свакако да очекујемо да ће оне бити препознате и од стране Владе Републике Српске, када је у питању подршка, прије свега, прерађивачкој индустрији“, каже Михајловић Бијелић.

Посљедице оваквог стања осјећа и бањалучка Фабрика обуће „Бема“. Директор Маринко Умичевић каже да су наруџбе из иностранства значајно смањене, што се директно одражава на пословање фабрике.

„Ја сам сад изгубио око 70 радника за вријеме кампање избора. Ајде ти дођи у Владу, ајде ти дођи у вртиће, ајде ти дођи ради овамо у агенцију, па и више смо чак изгубили. Пала куповна моћ, пале наруџбе, нема те плате која ће стићи ову скупоћу. Ми сад опет заговарамо ту најнижу плату, то је сваке године исти циркус, ми се морамо борити за највишу плату зарађену.

Нама је неки дан био овдје наш партнер, и ми тражимо један цент, пошто код нас је норма. Ево овај нови синдикалац, ја сам мислио да нико не може доћи гори од Ранке Мишић, ево сад овај човјек нема везе о животу. Ми у реалном сектору имамо појединачну норму, не можемо ми лицитирати најнижу плату јер и та се најнижа плата мора зарадити“, изјавио је Умичевић.

Додатни проблем, истиче Умичевић, представља и недостатак домаће пратеће индустрије.

Произвођачи обуће готово у потпуности зависе од увоза репроматеријала, попут коже, конца, љепила, калупа и других материјала неопходних за производњу.

„Ми ништа немамо да купимо осим пертли, ето имамо пертлу у Теслићу да купимо. Ништа немамо да купимо од репроматеријала у Републици Српској. Ми то мало што се сналазимо, куповали смо у Хрватској, куповали смо у Србији, али то је све на кашичицу. Нису то некакве велике серије.

Ево ми смо прошле године имали 450, претпрошле 550 хиљада реализације што је јако добро, а ове године ћемо можда имати једно 70 хиљада. Уништио нас је и Тему, а то је велика грешка што смо се ми према тој индустрији обуће односили“, истакао је Умичевић. 

Уколико се нешто хитно не предузме, питање је времена када ће се врата појединих фабрика трајно затворити. Проблем је и недостатак стручне радне снаге, за коју не постоје адекватни образовни програми и едукације, док се обућарски занат све мање промовише и вреднује. Обућари тврде да надлежни у Влади Републике Српске годинама не показују довољно слуха за ову грану привреде. 

(БН) Фото: БН