Kako radnici u Srpskoj dočekuju 1. maj?

“Radnici u Republici Srpskoj godinama nisu bili u jadnijoj situaciji, novim Zakonom o radu RS njihova prava su poništena, Prvi maj dočekuju bez kolektivnog ugovora, država ih ne štiti i ostavljeni su na milost i nemilost poslodavcima.”

Ovo je ocena koju potpisuje većina sindikalaca u Republici Srpskoj. Ne slažu se samo u oceni ko je za ovakvo stanje odgovoran.

- Zbog liberalizacije na juriš sindikati su u poslednje četiri godine oslabljeni, jer se svako organizovanje i udruživanje doživljava kao atak na politiku ili kapital.

I mene su optuživali da rušim institucije Republike Srpske, samo zato što sam se borila za prava radnika, što mi je i posao i misija – kaže Ranka Mišić, dugogodišnja predsednica Saveza sindikata RS, koji okuplja 15 granskih sindikata sa više od 92.000 aktivnih članova.

Ipak, najbrojniji i najmoćniji sindikat u Republici Srpskoj nije uspeo da se izbori protiv donošenja spornog zakona, kojim je vlast u Republici Srpskoj zadovoljila zahteve MMF-a, žrtvujući radnička prava.



U čanstvu SS RS je oko 42.000 radnika iz realnog sektora, i oko 48.000 “budžetlija”, članova sindikata prosvete, policije, uprave i pravosuđa. Upravo po ovoj liniji već mesecima tinja podela u Savezu, koja se zaoštrava kako se bliži 4. juli, kada će biti održan Kongres SS RS i izbor novog predsednika ili predsednice.

Nedavno je predsednik Granskog sindikata uprave Tomislav Vrhovac izazvao pravu buru, osporivši legitimitet Ranki Mišić, tvrdnjom da je u protekle četiri godine “rad Saveza sindikata bio kontraproduktivan” i optuživši je da SS RS “nije učestvovao u raspravi o Zakonu o radu”.

Mišićeva je odgovorila da ne želi da komentariše “kohabitaciju pojedinih sindikata sa vladajućom politikom”. Kasnije su oboje stali na loptu i odbili dalju javnu polemiku, ali ostao je utisak da će i Praznik rada proteći u atmosferi sindikalne predizborne kampanje.



S druge strane Obrad Belezada, predsednik Konfederacije sindikata Republike Srpske, koji se nedavno proslavio izjavom da radnici ne treba na protestuju 1. maja, jer je to neradni dan, tvrdi da novi Zakon o radu „nije problem“.

- Problem je što se zakoni ne poštuju i što je u ovoj zemlji rad jeftin, a država skupa - kaže Belenzada, ne nudeći jasan odgovor kako se boriti protiv ovih problema.



Od 252.000 zaposlenih u RS, tek  42 odsto su u sindikatima, ali ni članovi sindikata često nisu aktivni u zaštiti svojih prava. Najmanji stepen sindikalizacije je u oblastima u kojima su radnička prava najugroženija: trgovini, građevinstvu, medijima i malim porodičnim firmama.

- Niko se neće boriti za nas, ako se mi sami ne borimo i zato radnici moraju u što većem broju pristupati sidikatima i to onima koji imaju najbrojnije članstvo.

Bez mase, ne možemo učiniti ništa. Zakon nas ne štiti, sudske presude se ne provode, dakle, ostala nam je još samo ulica i revolucija – poručuje Zlatko Marin, predsednik Samostalnog sindikata transportne delatnosti ŽRS, koji okuplja oko 800 radnika Železnica Republike Srpske.



Da li je ulica jedini izbor, i na koji način se uopšte danas u Republici Srpskoj mogu zaštiti prava radnika?

Sindikati teško nalaze odgovor na ova pitanja, a ni akademska zajednica im ne pomaže, jer se sidnikalnim organizovanjem niko ne bavi na ovaj način.

- Poslednje knjige o toj temi pisao je pre više od 20 godina pokojni Čedo Volaš, krajem devedesetih, i studenti i danas uče iz tih knjiga, ali od tada su se mnoge stvari promenile – kaže Ranka Mišić.

Zoran Stojiljković, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, i ekspert za ovu temu, kaže da nikad nije bilo teže na Balkanu biti sindikalni aktivista i boriti se za prava radnika, jer je neravnoteža moći između sindikata, poslodavaca i vlasti ogromna.

-Zbog masovne nezaposlenosti, radnici žive u konstantnom strahu od gubitka kakvog takvog posla, a vlasti poručuju: ne talasajte, ne smemo oterati strane investitore.

Sindikati nemaju pouzdanog političkog partnera, jer stranački lideri jedno pričaju u predizbornim kampanjama, a kad dođu na vlast padaju pod uticaj korporativnog kapitala, sa kojim su u gotovo ljubavnoj vezi - kaže Stojiljković.

Ipak, podvlači, sindikati ne smeju odustati od svoje misije, pa je neophodno da se oslone na organizacije civilnog društva, medije i sve one snage koje se bore za vladavinu prava i socijalnu pravdu.

- Treba kombinovati sve zakonom dozvoljene oblike borbe, od tradicionalnih, poput štrajkova i protesta, do lobiranja, zagovaranja, i uticaja na izbore – kaže profesor Stojiljković.

Sedam sindikata železnica

Radnici Železnica RS, koji su morali štrajkovati glađu da bi iznudili plate, donedavno su bili podeljeni u šest sindikata, ali umesto da se ujedine, sada su osnovali i sedmi sindikat.

– Taj sindikat ima tridesetak članova i pitam se čemu oni služe i šta mogu da učine u preduzeću sa više od 3.000 obespravljenih radnika – kaže Zlatko Marin, lider jednog od vodećih sindikata na Železnicama RS.

Uprkos brojnim sindikatima, štrajk glađu i blokadu pruge, kojima su železničari nedavno potresli RS, nisu organizovali sindikalci.

Reprezentativni sa pet odsto

Njegovi konkurenti na sindikalnoj sceni tvrde da se Obrad Belenzada jedini ne buni protiv Zakona o radu, zato što je on omogućio da Konfederacija sindikata postane reprezentativna i učestvuje u radu Ekonomsko socijalnog saveta Republike Srpske.

Po novom zakonu za reprezentativnost je dovoljno da sindikat ima u svom članstvu pet odsto od ukupnog broja zaposlenih u RS, dok je ranije taj prag bio 20 odsto. Vlast je time, tvrde upućeni, doprinela slabljenju i fragmentaciji sindikata.

Belenzada tvrdi da to nije tačno i da u radu Ekonomsko socijalnog saveta treba da učestvuju i drugi sindikati, zavisno od teme o kojoj se raspravlja.

(Blic)