Како радници у Српској дочекују 1. мај?

“Радници у Републици Српској годинама нису били у јаднијој ситуацији, новим Законом о раду РС њихова права су поништена, Први мај дочекују без колективног уговора, држава их не штити и остављени су на милост и немилост послодавцима.”

Ово је оцена коју потписује већина синдикалаца у Републици Српској. Не слажу се само у оцени ко је за овакво стање одговоран.

- Због либерализације на јуриш синдикати су у последње четири године ослабљени, јер се свако организовање и удруживање доживљава као атак на политику или капитал.

И мене су оптуживали да рушим институције Републике Српске, само зато што сам се борила за права радника, што ми је и посао и мисија – каже Ранка Мишић, дугогодишња председница Савеза синдиката РС, који окупља 15 гранских синдиката са више од 92.000 активних чланова.

Ипак, најбројнији и најмоћнији синдикат у Републици Српској није успео да се избори против доношења спорног закона, којим је власт у Републици Српској задовољила захтеве ММФ-а, жртвујући радничка права.



У чанству СС РС је око 42.000 радника из реалног сектора, и око 48.000 “буџетлија”, чланова синдиката просвете, полиције, управе и правосуђа. Управо по овој линији већ месецима тиња подела у Савезу, која се заоштрава како се ближи 4. јули, када ће бити одржан Конгрес СС РС и избор новог председника или председнице.

Недавно је председник Гранског синдиката управе Томислав Врховац изазвао праву буру, оспоривши легитимитет Ранки Мишић, тврдњом да је у протекле четири године “рад Савеза синдиката био контрапродуктиван” и оптуживши је да СС РС “није учествовао у расправи о Закону о раду”.

Мишићева је одговорила да не жели да коментарише “кохабитацију појединих синдиката са владајућом политиком”. Касније су обоје стали на лопту и одбили даљу јавну полемику, али остао је утисак да ће и Празник рада протећи у атмосфери синдикалне предизборне кампање.



С друге стране Обрад Белезада, председник Конфедерације синдиката Републике Српске, који се недавно прославио изјавом да радници не треба на протестују 1. маја, јер је то нерадни дан, тврди да нови Закон о раду „није проблем“.

- Проблем је што се закони не поштују и што је у овој земљи рад јефтин, а држава скупа - каже Белензада, не нудећи јасан одговор како се борити против ових проблема.



Од 252.000 запослених у РС, тек  42 одсто су у синдикатима, али ни чланови синдиката често нису активни у заштити својих права. Најмањи степен синдикализације је у областима у којима су радничка права најугроженија: трговини, грађевинству, медијима и малим породичним фирмама.

- Нико се неће борити за нас, ако се ми сами не боримо и зато радници морају у што већем броју приступати сидикатима и то онима који имају најбројније чланство.

Без масе, не можемо учинити ништа. Закон нас не штити, судске пресуде се не проводе, дакле, остала нам је још само улица и револуција – поручује Златко Марин, председник Самосталног синдиката транспортне делатности ЖРС, који окупља око 800 радника Железница Републике Српске.



Да ли је улица једини избор, и на који начин се уопште данас у Републици Српској могу заштити права радника?

Синдикати тешко налазе одговор на ова питања, а ни академска заједница им не помаже, јер се сидникалним организовањем нико не бави на овај начин.

- Последње књиге о тој теми писао је пре више од 20 година покојни Чедо Волаш, крајем деведесетих, и студенти и данас уче из тих књига, али од тада су се многе ствари промениле – каже Ранка Мишић.

Зоран Стојиљковић, професор београдског Факултета политичких наука, и експерт за ову тему, каже да никад није било теже на Балкану бити синдикални активиста и борити се за права радника, јер је неравнотежа моћи између синдиката, послодаваца и власти огромна.

-Због масовне незапослености, радници живе у константном страху од губитка каквог таквог посла, а власти поручују: не таласајте, не смемо отерати стране инвеститоре.

Синдикати немају поузданог политичког партнера, јер страначки лидери једно причају у предизборним кампањама, а кад дођу на власт падају под утицај корпоративног капитала, са којим су у готово љубавној вези - каже Стојиљковић.

Ипак, подвлачи, синдикати не смеју одустати од своје мисије, па је неопходно да се ослоне на организације цивилног друштва, медије и све оне снаге које се боре за владавину права и социјалну правду.

- Треба комбиновати све законом дозвољене облике борбе, од традиционалних, попут штрајкова и протеста, до лобирања, заговарања, и утицаја на изборе – каже професор Стојиљковић.

Седам синдиката железница

Радници Железница РС, који су морали штрајковати глађу да би изнудили плате, донедавно су били подељени у шест синдиката, али уместо да се уједине, сада су основали и седми синдикат.

– Тај синдикат има тридесетак чланова и питам се чему они служе и шта могу да учине у предузећу са више од 3.000 обесправљених радника – каже Златко Марин, лидер једног од водећих синдиката на Железницама РС.

Упркос бројним синдикатима, штрајк глађу и блокаду пруге, којима су железничари недавно потресли РС, нису организовали синдикалци.

Репрезентативни са пет одсто

Његови конкуренти на синдикалној сцени тврде да се Обрад Белензада једини не буни против Закона о раду, зато што је он омогућио да Конфедерација синдиката постане репрезентативна и учествује у раду Економско социјалног савета Републике Српске.

По новом закону за репрезентативност је довољно да синдикат има у свом чланству пет одсто од укупног броја запослених у РС, док је раније тај праг био 20 одсто. Власт је тиме, тврде упућени, допринела слабљењу и фрагментацији синдиката.

Белензада тврди да то није тачно и да у раду Економско социјалног савета треба да учествују и други синдикати, зависно од теме о којој се расправља.

(Блиц)