Ulični prodavci na žegi i asfaltu da bi zaradili neku marku

Ulični prodavci, ljudi koji zarađuju od tezgi s kokicama, suvenirima, kalendarima, sitnom robom i garderobom, i ovih vrelih avgustovskih dana stoje napolju. Nije im, kažu, do preznojavanja. Tu su jer moraju.

-Ovdje sam od osam ujutru do pola četiri. Šta ću? – kaže tiho prodavačica koja prodaje robu u centru Banjaluke. Dok otvara kišobran da joj bar malo ublaži sunce, dodaje:

-Sklonim se u hlad kad mogu. Pijem vode. Nema puno svijeta, ali mora se raditi. Bolje da zaradim koju marku, nego nijednu – kaže ona.

Mnogi prodavci nisu raspoloženi za razgovor. Kratko odmahuju rukom.

-Ništa ne pitaj. Vidiš i sama kako je – kratko poručuje stariji muškarac.

Svi imaju svoje razloge što ćute. Neki iz umora, neki jer nemaju šta da kažu što bi promijenilo stvarnost. Stegla i žega i muka.

Oni nisu tu jer žele da se prže na vrelom betonu. Oni su tu jer znaju da ih kod kuće ne čeka plata, ni dnevnica, ni sigurno sutra. Tu su jer svaka marka vrijedi.

Zato sledeći put, kad prolazite pored tezge na plus 35, ne okrećote glavu. Ako ništa drugo, poklonite im osmijeh i pitajte kako su. Neće oni od toga platiti ni hranu, ni račune, ni lijekove. Možda će im bar taj trenutak biti malo lakši.

(Srpskainfo) Foto:  Željka Knežević/RINGIER