Улични продавци на жеги и асфалту да би зарадили неку марку

Улични продавци, људи који зарађују од тезги с кокицама, сувенирима, календарима, ситном робом и гардеробом, и ових врелих августовских дана стоје напољу. Није им, кажу, до презнојавања. Ту су јер морају.

-Овдје сам од осам ујутру до пола четири. Шта ћу? – каже тихо продавачица која продаје робу у центру Бањалуке. Док отвара кишобран да јој бар мало ублажи сунце, додаје:

-Склоним се у хлад кад могу. Пијем воде. Нема пуно свијета, али мора се радити. Боље да зарадим коју марку, него ниједну – каже она.

Многи продавци нису расположени за разговор. Кратко одмахују руком.

-Ништа не питај. Видиш и сама како је – кратко поручује старији мушкарац.

Сви имају своје разлоге што ћуте. Неки из умора, неки јер немају шта да кажу што би промијенило стварност. Стегла и жега и мука.

Они нису ту јер желе да се прже на врелом бетону. Они су ту јер знају да их код куће не чека плата, ни дневница, ни сигурно сутра. Ту су јер свака марка вриједи.

Зато следећи пут, кад пролазите поред тезге на плус 35, не окрећоте главу. Ако ништа друго, поклоните им осмијех и питајте како су. Неће они од тога платити ни храну, ни рачуне, ни лијекове. Можда ће им бар тај тренутак бити мало лакши.

(Српскаинфо) Фото:  Жељка Кнежевић/РИНГИЕР