Вијек од рођења Ћопића

Рођен је, према службеним документима, 1. јануара 1915, али по неким другим подацима, претходне 1914. године. Његово родно село Хашани, данас је у општини Крупа на Уни, Република Српска.

Локално предање али и сам Бранко Ћопић тврдили су да је, наводно, био прво дете у Подгрмечком крају које је име добило по великом српском песнику Бранку Радичевићу.

Мала општина Крупа на Уни је, уз подршку фондације "Башта сљезове боје“ основане у Новом Саду и Задужбине Бранка Ћопића, која је саставни део Српске академије наука и уметности, решила да се приступи изградњи Спомен-подручја у Хашанима.

Предвиђено је да се у идућих десет година у Хашанима, на површини од скоро 40 хектара, изгради Сокак Бранка Ћопића, куће његових књижевних јунака, као и шест малих привредних објеката.

Носиоци тог пројекта истичу да је целог живота својим стваралаштвом, писац стремио повратку у завичај који га је обележио.

Реконструисана бронзана скулптура Ћопића, која је за време рата у БиХ знатно оштећена, је откривена пре осам година испред зграде Народне и универзитетске библиотеке РС у Бањалуци, граду у којем је извесно време похађао учитељску школу.

Ћопић је нижу гимназију завршио у Бихаћу а учитељску школу је похађао у Сарајеву, Бања Луци и Карловцу. Филозофију и педагогију дипломирао је у Београду 1940. године.

Прву књижевну награду је добио као студент, 1938. од Академије седам уметности за кратку причу, затим Ракићеву награду идуће године, потом награду Српске краљевске академије 1940. године.

У то време објављивао је кратке приче у београдској "Политици". Напад на Југославију 1941. године, затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору, да би се убрзо потом у родној Крајини у лето те 1941. прикључио устаницима партизанима.

Релативно брзо постао је политички комесар, у исто време и дописник партизанских листова бањалучког "Гласа" и "Борбе". Писао је скечеве, позоришне представе.

После рата био је главни уредник београдског дечјег листа "Пионир", а потом професионални писац.

Његошеву награду добио је 1972. за антологијску збирку приповедака "Башта сљезове боје". Ћопић је ту књигу објавио 1970. године. Добитник је и Награде АВНОЈ-а, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман "Не тугуј, бронзана стражо".

Од 1968. године био је члан САНУ.

Напустио је овај свет скоком са Бранковог моста у Београду 26. марта 1984. године. Очигледно, писањем бајковитих прича о детињству и рату бранио је и самог себе од стварности у којој му је бивало све тесније и тамније.

Ћопић је остао упамћен као аутор изузетне популарности, необично плодан, са, за наше прилике, невероватним тиражима. Притом, његова дела су преведена и објављена на више од 30 језика широм света.