Шукало: Исправили смо што се могло!?

Након што сам пажљиво прочитао фамозни Приједлог закона о јавном реду и миру који је изазвао интензивне реакције домаће јавности, и то у степену какав дуго није забиљежен у Републици Српској, макар кад је ријеч о неком законском акту, било ми је јасно да тај законски приједлог, у облику какав јесте, представља изазов кад су слобода изражавања и могућност критике (извршне власти прије свега) у питању.

Напредна Српска је одмах заузела став да у том облику законски приједлог не може добити нашу подршку у парламенту, јер се сама идеја и програм странке заснивају на слободама и правима грађана, а гдје слобода говора представља ултимативно право. Гласати за предложено законско рјешење, у форми каква нам је предочена, било би директно потирање програмских принципа Напредне Српске и ја у томе ни као народни посланик, ни као правник, нити као човјек нисам био спреман да учествујем.

Спорни су, прије свега, били чланови седам и осам законског приједлога. Члан 7. је пријетио да на мала врата уведе цензуру у медије, поготово због критике према носиоцима власти. Члан 8. је био проблематичан због снажног субјективног карактера одредбе, јер никад нисте сигурни шта тачно кога вријеђа у толикој мјери да код њега изазива осјећај физичке угрожености, а поготово узнемирености. Јавност је у највећој мјери негодовала због образложења законског приједлога којим су интернет и друштвене мреже такође постали предметом законске регулације. Но, нешто друго је заправо било крајње необично.

Наиме, добар дио критичке јавности је с правом упозоравао на одредбе у члановима 7. и 8., а што је у политичком смислу прихватила и опозиција у парламенту Српске. Међутим, проблем је што су ти чланови у идентичном облику постојали и у Закону о јавном реду и миру из 2007. године, дакле свих ових осам година до данас. И нико се није бунио око тога. Фрапирало ме је то што политичке партије, медији, нити Уставни суд РС, нису примијетили да у том законском акту постоје очигледно неуставне одредбе. Прије неколико дана су и опозиционе партије и највећи дио медија, уосталом с правом, критиковали те наведене одредбе, али право питање за све њих јесте шта су чекали до сада.

Други проблем око законског приједлога, а око којег је и даље највише полемика, јесте дио који је тиче дефиниције јавног мјеста. Истина јесте да у Закону о јавном реду и миру из 2007. године интернет и друштвене мреже нису били предметом законске регулативе, као што истина јесте и да се у члану 2. ставу 4. отвара могућност да се и онлајн сфера третира као јавно мјесто. Став Напредне Српске одувијек је био да грађани треба да уживају сва загарантована права и слободе, и то све док својим понашањем не угрожавају неповредива права и слободе других грађана.

Интернет и друштвене мреже у ери високоразвијених технологија и јесу јавно мјесто, те је заправо поента да имате квалитетно израђена законска рјешења у сваком аспекту. Кад је ријеч о Закону о јавном реду и миру суштина је да тај закон буде квалитетан, да јемчи слободе и права уставом и законима дефинисана, и да се исто примјењује и када су у питању онлајн медији, штампани и електронски медији, улица или твитер и фејсбук. На крају крајева, никоме не може бити дозвољено да нешто чини на друштвеним мрежама, а што је стриктно забрањено мимо компјутера и то је савршено јасно сваком правнику.

Но, многи су, а прије свега партије опозиције, одлучили да по овом питању имају крајње крут и прилично неразуман став. Колеге из опозиције су из њима знаних разлога одлучили да се не боре за боље законско рјешење, него да просто бојкотују расправу у којој су могли аргументовано да изнесу све примједбе на законско рјешење, а на које нису имали примједбе ни кад је о предметном законском акту расправљано док је био у форми нацрта, нити кад је била процедура његовог усвајања 2007. године.

С друге стране, колеге из опозиције гласале су за Закон о прекршајима Републике Српске који је усвојен у јулу 2014. године и у којем је, у члану 7., наведено да тај закон важи „на територији Републике Српске ако су прекршаји прописани законима и другим прописима Босне и Херцеговине, Републике Српске, градова и општина, а који су и извршени на територији Републике Српске или ако је прекршај почињен на домаћем броду или ваздухоплову док се налази ван територије Републике Српске или ако је прекршај почињен на интернету или веб окружењу када је посљедица наступила на територији Републике Српске или серверима провајдера у Републици Српској”.

Дакле, оно што медији и јавност нису уопште примијетили јесте да законско рјешење које интернет третира као јавни простор на који се примјењују законске санкције, заправо већ постоји. То рјешење се не доноси сад, новим Законом о јавном реду и миру, него је донесено прије пола године. Партије опозиције које сад жестоко критикују хтијење да се и интернет дефинише као јавно мјесто, листом су гласале за то у јулу прошле године. Према томе, мислим да је евидентно да се цијелом овом проблему приступило крајње политикантски, мимо мишљења струке и без стварне жеље да се то уради на квалитетан начин.

Идеја Напредне Српске приликом доношења одлуке да буде дијелом већине у парламенту управо је и била да даје пуни допринос доношењу квалитетних рјешења, без обзира ко иницирао та рјешења, опозиција или позиција. Наша логика јесте да је друштво у Српској исувише сиромашно и оптерећено јаловим политичким препуцавањима од којих грађани немају ама баш ништа и да је смисао бављења политиком давање пуног доприноса да се ствари мјењају набоље.

Нама је најлакше било да се приклонима неком од супростављених блокова, да потом четири године не радимо ништа и уживамо у привилегијама јавних буџета, но наше је чврсто опредјељење да критикујемо оно што заслужује критику, па и кад долази од стране оних са којима имамо политичку сарадњу, али не само зарад пуке критике, него да бисмо нешто учинили бољим него што то јесте.

У том смислу смо се понашали и кад је ријеч о Закону о јавном реду и миру, и морам да истакнем да смо ту дали свој значајан допринос да се законско рјешење поправи, те да оно буде боље и правилније не само од законског приједлога него и у односу на законски акт из 2007. године.

Успјели смо да амандмански дјелујемо да се у члану 7. изричито наведе да се ограничења у истом не односе на критику јавних институција и органа, а што практично значи да је омогућено да свако слободно критикује рад органа власти без било каквих посљедица, а што јесте била основна бојазан јавности кад је овај законски приједлог у питању.

Такође, успјели смо и да из члана 8. избацимо казну затвора, а сад ћемо се фокусирати на промјене и у Кривичном закону РС а како бисмо ситуације које дефинишу ова два закона довели у правни склад.

Према томе, евидентно је да ми нисмо жељели да дижемо галаму да бисмо били примијећени. Нисмо жељели ни да будемо пуки декор и да побјегнемо од одговорности приликом доношења овог законског рјешења. Показали смо на практичан начин како је нешто, ипак, могуће урадити квалитетно.

Тако ћемо наставити да радимо и у будућности и у том смислу стојимо на располагању свима који желе да нешто конкретно унаприједе у овом друштву које је уморно од демагогије, а гладно реалних побољшања и напретка за обичног човјека.

Извор: Истинито