Зуб времена никако да нагризе бол

И послије 21 године зуб времена није нагризао сурове слике трагичног српског 5. августа. У сјећању Александре и њеног брата Саве оне су трајне. "Имам двије слике, прва са родитељима, друга када бјежимо, колона", проговара Александра.

Александра је била у камиону са мајком и братом. Тада су хрватски витезови с неба, под будним оком домаће и међународне јавности водили, како кажу, поносну и часну битку против српског агресора, односно колоне невиних српских цивила.

"Почела је паљба, маму су погодили у десну руку, брата у лијево уво, хаос настао у камиону, мене погодио у руку", овако Александра описује трагичан догађај, док Саво додаје: "Сестра рањена, мајка трудна рањена, слике које не могу тек тако да нестану."

У крвавом походу хрватске авијације гашени су животи српске дјеце, стараца, инвалида. На путевима су остајали трагови неиспуњених снова и жеља у цвијету младости. „Олуја“ је тада покосила Александриног и Савиног оца и дједа. "Сјећам се ауто гори, баба вришти. Посљедње чега се сјећам у болници са братом. Схватили смо да смо изгубили тату."



Убрзо остају и без мајке Ведране, која је након рањавања у колони преминула на порођају. Упркос свему што су доживјели, кажу да су срећни, а кад се нешто лијепо деси помисле на најмилије.

Александра данас ради у Комесаријату Србије за избјеглице. Она, брат Саво и сестра Тања од 1995. године живе као подстанари у Београду. Све троје гледају позитивно на живот.

Остаје питање - како објаснити будућим генерацијама зашто се јецај српске баке, горчина српске мајке, сломљено срце српског оца и дједа - славе као највећа битка Хрватске у Европи послије Другог свјетског рата?

Да ли само слијепи и они са срцем од камена не виде ову српску трагедију?



БН телевизија
Видео: БлицТВ