Говедаричина прва - задња шанса СзП

Говедарица мора Додику поставити прецизан рок (рецимо, најдаље до 01. децембра ове године) до када мора поднијети неопозиву оставку, а претходно смијенити актуелну владу и тиме омогућити формирање прелазне владе састављене од свих релевантних политичких субјеката чиме би се отворио пут слободним и фер изборима на у Републици Српској, с тим да би ванредни парламентарни и предсједнички избори били одржани најдаље у марту 2017. године.

Овакви захтјеви неће бити ништа ново.

Биће то конкретизација захтјева које су лидери СзП упутили са протесног скупа, који је 14. маја ове године одржан у Бањалуци (На које су у међувремену заборавили). Вукота Говедарица, тада није био на челу СДС-а, односно СзП, због чега он једини има кредибилитет да повуче конкретан потез. Остали лидери и лидерчићи опозиције нека се и даље чешкају по глави и присјећају гдје су све погријешили, можда им тако падне на памет и да би требали да преузму одговорност и сносе посљедице за своје грешке умјесто што и даље замајавају овај народ и глуме велике фаце, а више подсјећају на мале бебе које је чика Миле преварио и узео им звечку.

А та звечка стално звечи у ритму једне исте пјесме: „српско јединство“! Има ли јадније и од силне употребе изанђалије покривке за разне, али увијек крупне обмане властитог народа од те која се зове „српско јединство“?

Одговор на ово питање дају „лидери опозиције“ који кажу да их је (а и широке народне масе) Додик намагарчио референдумом. Ја то, између редова, читам овако:

„Ми смо знали да је Додик расписао референдум само зато да би преварио народ пред изборе, али умјесто да јавно упозоримо на ту превару и да позовемо народ да на њу не насједа, ми смо се придружили Додиковој превари и заједно са њим варали тај исти народ. Сада видимо да је он бољи преварант од нас и да је осим народа преварио и нас саме и ми смо сада зато јако љути“.

Можда гријешим, али ако нисам у праву, нека ми неко каже: Зашто је опозиција подржавала референдум, за који се знало да је превара, ако су им намјере за разлику од Додикових биле часне? Да СзП на изборима није доживио дебакл који је доживио, да ли би призали да је референдум био превара и да су у њој учествовали само зато да би као и Додик добили више гласова обманом народа на чије се јединство позивају?

Ако је из истог разлога постигнуто „српско јединство“ око кандидата за начелника Сребренице, а бојим се да јесте, хоће ли неко сносити одговорност за превару грађана и за непотребно, али врло опасно дизање тензија. Хоће ли грађанима Сребренице живот постати квалитетнији зато што су за начелника добили чедо „српског јединства“, које је и у овом случају поститгнуто само зато да неко СзП-овцима не би приговорио да су „мањи Срби“ од Додикових „црвених Срба“.

Непрестаним надметањам с Додиком на његовом национал-примитивном игралишту, опозиција је та која је унапријед осуђена на пораз. С друге стране, побједа опозиције у Додиковој игри била би равна катастрофи, јер би то значило да смо добили „Бају над Бајом“.

Погубној политици Додиковог режима мора се супротставити опција која ће бити контра, не само криминалу и корупцији, већ и примитивизму, примитивном национализму, бахатости, лажима и свим другим обиљежјима овог режима.

Опозиција мора јасно да указује на режимске преваре умјесто што „уједињена“ с режимом у тим преварама учествује. Плакање над властитом политичком судбином, или слављење непостојећих изборних побједа, неће никоме помоћи, а најмање онима који се коначно морају суочити са властитим грешкама.

Вријеме је за конкретне потезе, а Вукота Говоедарица, као нови политички лидер опозиције има добру прилику и видјећемо да ли ће је искористити заузимањем јасног става према режиму Милорада Додика, од кога се може тражити једино одступање са политичког трона и ништа више.

Овај пут Режиму треба јасно ставити до знања да ће се игнорисањем захтејева опозиције и јавности сучити са врло озбиљним одговором незадовљног народа. Критична маса без обзира на све резултате купљених и продатих избора постоји – вријеме је да се искристалишу лидери који ће ту масу повести.

Аутор: Миљан Ковач