Зворник - различит од других градова

Увијек им се – и пролазнику и долазнику, али и знатижељнику - у тим приликама пред о~има отвара неки нови свијет.

До тада невиђен. Посве другачији. ^удесан свијет. Несвакидашњи. И ћутљив и разговорљив.

Некима су сви градови исти. Једнолични. Улица тамо, улица овамо. Узбрдо, па низбрдо. Зграде или лијепо поредане или разбацане. Са и без кровова и балкона. Сиве. Са.дрвередима и без њих. И са споменицима некоме и нечему.

Градови – истовијетни, само са другачијим именима и на мањим или већим ријекама. Неки и без њих. Кад такви уђу у нови град помисле – већ виђено. И у њему су улице, тргови, кафане, хотели, паркови, зграде и споменици исти као и у свим осталим градовима у којима су били. ^ак да су на исти начин и на скоро истим мјестима поредани.

Има таквих qуди. Wима су градови безлични. У ствари – они сами у себи су празни, неосјетљиви.

Додуше, има сличних градова, бар на први поглед, али се свим градовима, ако ништа друго, разликују њихове средишње тачке - центри. Ти средишњи дијелови града – срце или душа, шта ли – и ли~е на неку велику, сјајну току, на сребрну спону - сличну украсу на појасу неке младе, заводљиве жене.

Али има један град у коме није ништа исто као у другим мјестима. Различит је. Не личи ни накога. Другачији је. Чак понекад и за оне којима су сви градови слични као јаје јајету. Овај град на Дрини зеленики је личан. различит. Свакоме и за свакога. Доћи у тај град је догађај. И доживљај.

Зворник.

У њему се има шта и видјети и чути. И доживјети. И његов центар, она сребрна, украсна тока, која у многим градовима слично изгледа, у Зворнику је другачија. Нема у њему ништа што би личило друге градове.

Зворник - другачији од свих градова.

Посебан.




У њему је све оригинално. Посебно његови људи. Они га баш вијековима чине таквим - различитим и једниственим. И тај Зворник град и његови људи имају душу, и пјесму, и причу. Има своје обичаје, навике, хтијења, жеље...Зворник има своје Зворничане, а они свој град. То је неки нераскидив спој. Судбински. Чак и више од тога.

Ма са које стране да му прилазите угледаћете прво модру ријеку и вијенац брда с њене обје стране. Кад му приђете, град се наједном појави - иза кривине - прострт између брда која пјене и миришу од растиња и плаховиту ријеку.

Дрина је велики плави друм. Непогрешиво и сигурно увијек показује пут ка овом јединственом, свом старом граду - ка
Зворнику.

Изнад града, на високој стијени - која се стрмо спушта до воде - камене зидине. Куле и кулине. Камени град. И о њему је много прича. У ствари, то тако бива са свим каменградовима - са старинама.

Чим се прикучите овом граду, не осјетите када сте се и како наједном наши у његовом центру - у дугој улици.

Лако ћете се снаћи. Брзо. Зворник је састављен из два дијела - оног испод те улице и оног изнад ње. Куд год у Зворнику да пођете наићи ћете се на том полутару који га дијели на онај "узбрдо" и на онај "низбрдо". Онда вам је све лако - надохват руке.

Једино што намјернику или доконом путописцу у Зворнику никада није било јасно јесте - да ли он ту главну и веома дугу улицу, тај свој необи~ни полутар што га полути на два дијела - на горњи и доњи дио, ту његову личну раздјелину, онако древан и мудар, ту своју средишњу средину у самом свом пупку, шаље некако у бијели свијет - низ Дрину или уз Дрину?. Или свијет прихвата у њу?

Никада то нико није разлучио.

Дуга зворнича улица почиње и завршава се поред Дрине. Ако почиње низводно код Видакове њиве, завршава се узводно код Градске капије. И обратно. Путник и не осјети када га та главна улица одвоји од ријеке и уведе у град. Када га на чудан начин опет доведе на ријеку код Старог моста, када га опет одвоји од зеленике и води полутаром што га раздваја на двије поле?

Путнику у Зворнику никада није јасно да ли га та улица води низводно или узводно? Да ли га то она пење узбрдо или води низбрдо?

Није му јасно ни да ли то Дрина бјесомучно удара о зидине Старог града или је то његове камене куле и кулине кроте ријеку?

Није му јасно ни да ли то град ниче из воде, као што је према неким теоријама из воде настао сав живот на Земqиној кугли, па се пење уз стрму, као ножем засјечену литицу, или се овај каменград с висина спушта до ријеке?

Е, то је оно што Зворник чини другачијим од свих осталих градова.

Особеним. Наравним. Личним. Аутохтоним. Оригиналним.

Зато путника намјерника или казивача у Зворнику увијек обузме неизрециво лијепо осјећање јер у њему може да види нешто што никад и нигдје раније није видио – његову душу и људе.

То стварно.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)