Драган Човић због Америке пушта Додика низ воду

Минимизирање значаја санкција Сједињених Америчких Држава, пропраћено понављањем констатације да се ради о потезу „одлазеће администрације“, није могло сакрити нервозу предсједника Републике Српске Милорада Додика током првог обраћања јавности поводом реакције Министарства финансија САД-а на његово противуставно дјеловање у БиХ.

Не зна се да ли је Додик покушао увјерити себе, или грађане Републике Српске, да је потез „одлазеће администрације“ кратког даха, те да ће један од првих корака Трампове администрације бити укидање санкција предсједнику Републике Српске. С обзиром да санкције, сматра Додик, немају велики значај, јер он не посједује имовину и рачуне у САД-у, намеће се питање узрока његове нервозе коју није могао сакрити током обраћања медијима у Бањој Луци.

Колико су заиста изречене санкције кратког даха, показује досадашња пракса када су измјене садржаја америчке „црне листе“ у питању. Особе које су још 90-их година прошлог вијека нашле мјесто на тој „престижној листи“ и дан данас „красе“ интернет страницу Министарства финансија САД-а и њихов се статус није промијенио упркос чињеници да многи од њих више не практикују активности које су их довеле до санкција.

Још једна заједничка особина веже све политичке званичнике који су се нашли на „црној листи“, а то је да су сви, готово без изузетка, данас „политички мртви“. Иако санкције можда нису имале значајнији економски ефекат, политичка изолација као посљедица тих санкција је у кончници за резултат имала деградирање званичника до крајње ирелевантности у политичком животу земље у којој дјелују. Иако је прошло тек неколико дана од званичног уврштавања Милорада Додика на „црну листу“, већ можемо посвједочити политичкој изолацији којој ће он бити изложен.

Довољно о томе говори и шутња Драгана Човића, предсједника Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) БиХ и Додиковог блиског пријатеља и политичког партнера. Та шутња, која неупитно води и до дистанцирања, није посљедица Човићеве мудре тактике којом настоји пронаћи баланс између воље САД-а и пријатеља Додика.

Посљедица је то, сасвим је сигурно, чињенице да Човић одржавањем истог интензитета сарадње са Додиком, попут креирања заједничких приједлога закона којим се настоје урушити одредбе Дејтонског мировног споразума, сигурно не би себи обезбједио симпатије САД-а као лидера НАТО-а, а самим тим би нарушио однос са Хрватском као чланицом те алијансе.

Изостанак подршке владајуће сестринске странке из сусједне Хрватске је цијена коју Човић сигурно није спреман платити зарад односа са Додиком, а губитком лидера ХДЗ-а БиХ као партнера би предсједник Републике Српске изгубио једну од најважнијих полуга коју има у политичком дјеловању у БиХ.

С обзиром на то да наклоност Савеза за промјене и странака из Федерације није ни имао, питање је времена када ће доћи до осипања и сателитских странака окупљених око Савеза независних социјалдемократа (СНСД), што би у пракси представљало потпуни губитак подршке и једносмјерну карту у политичку изолацију.

Напињање медија које контролише, али и његових страначких пулена, да наметну знак једнакости између Милорада Додика и свих грађана Републике Српске је заправо посљедњи покушај обезбјеђивања подршке јавности јачањем осјећаја националне припадности кроз мантру о угрожености свих Срба због Додикових индивидуалних санкција америчке администрације.

Неће требати много времена да и они најприврженији гласачи СНСД-а схвате да се санкције не односе на њих, већ само на страначког лидера који због властитог статуса настоји у изолацију одвести цијелу Републику Српску коју представља. Рачуни и имовина предсједника Републике Српске су, барем док другачије не одлуче правосудне институције у БиХ, сигурни, али је још сигурнији Додиков пут на сметљиште историје, тамо гдје је већ одавно требао боравити.

Извор: Фактор