Око пола милиона заробљено у банци

– Колико знам, око 500 000 КМ на моје име је пропало тамо. А и сам не знам колико је тамо пара било на Гојка. Откуд знам хоће ли се ишта од тих пара вратити. Живим у нади да ће се вратити, али не знам о томе ништа. А што се тиче нас, има се новца још мало – тврди Петар Ђурић (56) за СрпскаЦафе, не наводећи да ли се ради о новцу, добијеном у бројним хуманитарним акцијама, организованим 2013. године и касније.

 Овај становник места Љељенча код Бијељине каже да лијеву ногу није залијечио, те да му је досадило да обилази болнице и докторе.

– Ништа се не поправља. И даље је тешко стање. Доктори кажу да се ту не може ништа учинити, иако неће бити ампутације ноге – каже Ђурић, коме болесна нога не даје могућност да било шта ради и заради.

Он наводи да данас живе далеко од медијске и јавне помпе коју су пре четири године проживљавали и која им је, ипак, на крају донијела живот достојан човека.

– Више нам не долази толико људи – прича Ђурић.

Његов, сада тринестогодишњи, син Гојко истиче да добро учи и да је 6. разред Основне школе “Кнез Иво од Семберије”.

- Тренирам теквондо и сада сам плави појас. А што се тиче оца, нога га и даље често боли. Понекад не може да заспи… – открива Гојко за наш и додаје да није одустао од намјере да постане полицајац.

Подсјећамо, Петру и Гојку Ђурићу су, након што је о њима 2013. године објављена потресна медијска прича, помогли бројни хумани људи, предузећа, градске власти, институције… Тако су Ђурићи из куће старије од 40 година, која је прокишњавала и није имала купатило, у децембру поменуте године уселили у нову, која има 75 метара квадратних и гаражу.

Петар је и даље незапослени демобилисани борац Војске РС и вишеструки давалац крви. Јула 2012. године доживео је тешку повреду ноге сијекући дрва у шуми. Послије је остао прикован за кревет не могавши да ради и обезбиједи достојан живот породици. Због тога су све обавезе попут кувања, прања веша, ложења ватре и слично пале на нејаког Гојка кога је у то вријеме напустила мајка.

Управо тај подвиг и искрене сузе дечака ганули су наше људе из земље и иностранства који су Ђурићима доносили различиту помоћ, од новца, хране, обуће, одеће и играчака, до комада беле технике, дрва за зиму, грађевинског материјала па и једног трактора, лаптопа и аутомобила.

(СрпскаЦафе)