Фијакер пуковника Пајевића

Он је, и поред стана у Београду, одлучио да се окрене селу и нашао је душевни мир на очевом имању у Вардишту. Набавио је прво коња, па онда и фијакер који је допремљен чак из Сомобора.

„Осјећам се овдје рајски. Стазе мог дјетињства, ријека моје младости, стара кућа која подсјећа на бројну фамилију Пајевића, моја лијепа супруга, а сад и фијакер и вожња њим друмовима око родног села“, каже бивши пуковник ЈНА и ВРС.

Пајевић каже да му се жеља испунила па је набавио фијакер какав су посједовале некад само сеоске газде и кад је свака имућнија кућа имала коња „седланика“.

„Прво моје даље путовање фијакером биће на „Завичајне дане“ у Мокрој Гори, а онада ћу се овако у народној ношњи овог краја појавити и код Манастира Добрун за Велику Госпојину“, прича Пајевић.

Пајевић нас је дочекао у народној ношњи овог краја уз границу са Србијом, која је иста за Србе на десној обали Дрине код Вишеграда.

„И моји прадједови и дједови су носили копоране, зубуниће од сукна или шајка, бијеле везене кошуље, рајтоз пантолоне и опанке шиљтане какви се носе у Шумадији“, говори Пајевић показујући ново одијело.

Овај пензионер каже да се сад млади чуде како су њихови преци могли и љети и зими да буду одјевени у сукена одјела, као што је он сад на плус 20 степени и објашњава да је вуна најбољи изолатор и од врућине и хладноће.

Бивши високи официр каже да млади људи жуде да брзо сазру, а кад остаре желе да се врате у младост.

„Овдје са овим што имам, уз здраву храну произведену у мојој њиви, са старом ношњом, фијакером и Шарцем, заиста се осјећам срећним", истиче Пајевић држећи у руци кожну камџију док, уз топот копита, фијакер клизи некадашњим царским друмом поред ријеке Рзава.

(БН телевизија)