Воз који касни неограничено

Железничком пругом Шамац - Модрича - Добој, кроз села Милошевац, Врањак, Копривну, Кожухе, Осјечане, Грапску, 15. јула 1947. године прошао је први воз. Он је тада најавио просперитет, развој, бољи живот. Од пре неколико година, возова нема више, а пруга је зарасла у коров.

Двадесетак мештана Копривне и Кожуха се организовало и обележило 70 година од проласка првог воза пругом коју је на овом подручују градило 16 омладинских бригада, на хиљаде младих из целе бивше Југославије. Они су на железничку станицу поставили обавештење "Воз касни неограничено".

Требавцима је остало само да се присећају првог воза, који је донео лепши живот у село. Људи су се почели запошљавати на железници, возом је дошао и први телевизор у село. Железничка станица била је извор живота на селу, на њој се играло, певало, испраћало у војску, у бели свет, рађале су се прве љубави, те је овај сусрет био пун емоција и лепих сећања.

- Ово су тренуци који ме враћају у младост, па то је био живот, какве су овде биле игранке уз виолину и шаргију. Игранке су почињале недељом или суботом у три по подне, а не као сада деце нема по целу ноћ. Железничка станица је била место одакле се ишло у свет, одавде су на пијацу у Модричу и Добој ишли сир и кајмак и све што се произведе на селу - присећа се Срето Петковић из Копривне.

Љубомир Ђерић је са ове станице отишао 1970. године у Бањалуку, где и данас живи, али се радо враћа у Адаре. Сећања му надиру, а у грлу му се стеже, кренула је и суза.

- Ух, емоције су ме сломиле. Овде је моје детињство и најлепши део живота. Нама су воз и ова пруга значили све. Станица је била место где се одвијао живот једног села. Много људи је било запослено на железници, возио се шљунак и на томе се зарађивало - прича Љубо и брише сузе.



Како кажу Копривљани и Кожушани, некада је са ове станице у Добој и Модричу путовало сваког јутра стотинак радника и ученика са претплатним картама. Данас нема путника, нема воза, а шездесетих и седамдесетих година прошлог века популарни "локал" био је понос Требаваца и њихова једина веза са светом. Они након седамдесет година траже да им се врати стари "путнички", да макар једном дневно клапара пругом - ако ништа као туристичка понуда требавског краја.

Хоће ли се можда вратити воз на ове шине после овог што су рекли Требавци, чији су животи везани за железничку пругу и возове, или ће њихов покушај остати само патетична прича о романтичним путовањима "ћиром" и "локалом", а зграда железничке станице у Копривни их подсећати на место одакле су кретали у свет у потрази за бољим животом или кад су из далека дочекивали драге особе? Остаје да пресуди време, а до тада ће воз каснити неограничено.

ТУРИСТИЧКА АТРАКЦИЈА

Слободан Павлић сматра да би популарни "локал" могао бити туристичка атракција овог краја.

- Ако воз у Мокрој Гори служи у туристичке сврхе, зашто то не би могао и на Требави. Треба туристички радници да то осмисле и да нам врате воз, да и наши унуци и праунуци знају шта је то воз. Ја сам своје унуке пре неколико година провозао возом до Модриче и назад. Били су одушевљени - предлаже Слободан.

ЗАШТО СМО ЗАПОСТАВЉЕНИ

- Питамо све надлежне зашто су Требава и Посавина запостављени. Ако постоји воз од Добоја према Бањалуци, Тузли и Сарајеву зашто ге нема према Модричи и Шамцу. Са овог скупа поручујемо да нам врате воз - наглашава Љубомир Ђерић.

(Вечерње новости)