Фрањо Мајданџић – свједок суноврата Републике Српске

Задње одлуке „крње скупштине“ Недељка Чубриловића у многоме се разликују од оне у ноћи 17./18. јануара 1998. године, када је Милорад Додик именован премијером. Тад смо бар знали, оно засигурно, да је сједници присуствовало 42 народна посланика.

Добро се сјећамо како је давне 1998. године вољом „крње скупштине“, која наоко подсјећа на актуелна дешавања у нашем парламенту, Милорад Додик обезбједио и кворум и већину гласова. Но, само наоко јер за ту одлуку сигурно знамо да је сједница имала какав-такав легитимитет.

Ипак, није на одмет присјетити се неких детаља. Таман кад су се отарасили „тврдолинијаша“ у скупштини је настао хаос. Фрањо Мајданџић је негдје нестао и скупштина није имала кворума.

У акцију се дала сва сила НАТО и ЦИА људства и технике, па је Мајданџић лоциран око Брчког. Експресно је НАТО хеликоптером враћен у Бијељину и сједница је окончана избором нове владе.

Свиђало се то неком или не НАТО окупатор је о уставности и законитости скупштинских одлука, бар у домену елементарне форме, водио много више рачуна од данашњег предсједника Недељка Чубриловића.

Непобитна чињеница је да је Недељко Чубриловић на задњем засједању парламента наложио да се гласа подизањем руку. Након минут-два констатовао је да су 42 посланика изгласала изрицање мјере удаљавања са сједнице засад неутврђеном броју народних посланика.

Сви смо гледали како му са стране суфлирају имена посланика којима треба изрећи мјеру, а тек ће стенограми, записници и снимке утврдити колико посланика је тачно удаљено. Да не помињемо понављање повреде пословника у виду ускраћивања права посланицима да уложе приговор у року од три минута.



Конкретно, Чубриловић је набројао неколико десетина имена и ОДМАХ предложио гласање. По пословнику био је дужан сваком од њих омогућити право на приговор у року од три минуте. Већ тиме се овако изречена мјера не може сматрати валидном.

Да ли би посланици СзП искористили своје право или би и даље дували у пиштаљке то надривидовњак Чубриловић није могао знати унапријед. Његова обавеза је била да бар покуша омогућити истима право на приговор, но, он је наредио паузу. И то су чињенице!

Потом сједницу наставља „иза затворених врата“ и грађани само могу вјеровати да је било онако како позиција тврди. Елем, за то нема доказа и то је додатна чињеница!

Да не помињемо како је Чубриловић поново полицијом, столовима и столицама „забарикадирао“ наставак сједнице у сали гдје, колико знамо, нема уређаја за посланичке картице, а ни камера.

Значи, прво је упитно за колико народних посланика је уопште затражено изрицање мјера удаљавања са сједнице. Па је посебно упитно колико посланика је гласало за ову мјеру (СзП је категоричан да није било 42 гласа). При чему су режимски „тастер посланици“ гласали уз пуну свијест да крше пословник у погледу ускраћивања права на приговор.

У коначници упитно је колико посланика је наставило засједање у „малој Сали“ и да ли је то легално. То да је Недељко Чубриловић склон лажима утврдили смо око ангажовања полиције на претходном засједању. Зашто би му сад вјеровали?

Са друге стране не треба гријешити душу и унапријед тврдити да „крња скупштина“ није имала кворума. Ту ј посебно индикативно то што је директор полиције Дарко Ћулум касно у ноћ дошао у скупштину.

Данас Српска има сопствену апаратуру за телекомуникацијско надзирање. Како ону стационирану, тако и ону што је често премјештају на различите локације, или бољеречено КРИЈУ.

Имамо и сопствене хеликоптере. Ко каже да неки „Фрањо Мајданџић“ није лоциран и хеликоптером враћен на засједање? Елем, ипак то треба истражити, баш као што треба истражити и вјеродостојност Чубриловићевих навода о постојању већине.

Можемо овако редати питања и проблеме у недоглед, али поента је ваљда јасна. Прије непуних 20 година „међународна заједница“ је бар декларативно водила рачуна да сједице скупштине у минимуму поштују уставност и законитост.

бориславрадовановиц.блогспот.ба