Ноћна мора у земљи снова

Сањају и они који су остали – сањају пристојан посао до кога се не долази помоћу партијске чланске карте, сањају да ће њихово знање и образовање бити вредновано, да ће моћи зарадити довољно за себе и своју породицу...

Не односи се то на све младе у РС. Изузетак је збор одабраних партијских пулена са црвеном чланском картом СНСД-а у џепу. Видјели смо их ових дана како на миг „другова одозго“ , замало па савршено, глуме бунтовнике, побуњене студенте, а након усјешно извршеног унутарпартијског задатка, они сањају хладно пиво, бурад, десетине буради хладног пива...

Њихова машта, а ни снови не могу даље од тога ни досећи. Тужно, али није више ни за очекивати за партијску служинчад одраслу у духу Малог и Великог Баје, Змај од Шипова и осталих угледних Замјева и Баја, са уздигнута три прста (за која и не знају шта значе) испод црвених партијских барјака, узаврелих шатри и шатро прича о патриотизму и љубави према народу од којег су њихови вођи отели што се отети може.
И они су жртве истог тог режима као и они који у неким срећнијим земљама сањају неке љепше снове. Нажалост

Они који су остали овдје и поносе се фотографијама са Бајом од Бакинаца и фактички 113% несрећницом која неуспјешно игра премијерску ролу,тога нису ни свјесни. Зато им је и „лијепо“. Гдје би друго, у коме то друштву које није 113% поремећено као ово наше извјесни Ратко Савић и братија представљали будуће „академске грађане“, а камо ли смјењивали и постављали ректоре универзитета.

Нису они криви. Не треба их осуђивати, треба их жалити, јер већина од оних 30.000 младих људи који су морали да траже кору хљеба негдје далеко од Бајиног раја, ће успјети у животу. Можда ће се дио њих једног дана и вратит и и са финансијском подлогом коју су тамо стекли овдје покренути неке властите послове. То се сигурно неће десити док Баја не почене на неком сигурном мјесту да сања властиту слободу.

Доћи ће тај дан. Нестаће и џабног пива и луксузних вечера и поносног позирања на фотографијама са Бајом и Бајицом, престаће црвена књижица да отвара сва врата, и мораће од нечега поштеног да се живи.

Слиједе мрачни снови. Мораће да се ради, а онда немилосрдни послодавац поставља то страшно питање: А шта знаш да радиш? Не помаже ни чланска карта црвене, ни плава ни зелена, које си у међувремену извадио, ни фотографија са „чуваром“ Српске!? Ужас. А можда је тај послодавац баш један од оних младих „издајника“ што је напустио „бољи дио“ БиХ, док си ти испијајући пиво под узаврелом партијском шатром, са подигнута три прста испод црвеног партијског барјака ђускао уз Бајине хитове и сањао „независну Републику Српску“.

Треба вјеровати Милораду Додику када каже да сања независну Републику Српску. Он је већ готово у потпуности претворио у свој приватни посјед и природна је тежња сваког земљопосједника да независно сам влада својом имовином. Република Српска, какву он сања, била би независна и од Босне и Херцеговине и од Србије и од Међународне заједнице од свих осим од свог власника. Да ли би у том независном приватном посједу било џабног пива за Бајине младе Бајице? Не би. Јер робовласник не плаћа робове. Чак ни пивом.
Хоће ли се слуге пробудити из дубоког сна, макар и тешко мамурни, прије него постану прави робови? Нисам оптимиста.

Снови су чудо. И ја сам сањао да ово не пишем џаба.

Аутор: Миљан Ковач
(Јавна тајна.блог.спот)