Срби у Пожарници живе од помоћи

Невенка Пајић једна је од малобројних који су се вратили на родно огњиште у Пожарницу надомак Тузле. Она каже да живот у Пожарници додатно отежава чињеница да им власт не посвећује довољно пажње, због чега се осјећају запостављеним и заборављеним.

"Није ми нико покуцао на врата ни да ме упита како живим, ни од чега живим. Сада имам пензију, али је било времена када сам и без тога била. Ништа нисам добила за све те године. Ништа", каже Невенка Пајић, повратник у Пожарницу од 2001. године. 

Радован Марјановић сјећа се повратка у Пожарницу. Затекле су их, каже, порушене куће, црква и школа која је прва реконструисана.

"Додуше било је око 400 ученика. Данас нема. Данас их има око 50. Становништво се исељава јер овдје не виде бољитак у начину живота", прича Марјановић. 

Због изузетно тешке материјалне ситуације, родитељи нису у могућности да дјеци приуште образовање.

"Студирао сам архитектуру у Бањалуци. Нисам наставио из финансијских разлога јер скуп је факултет. Моји то нису могли приуштити. Тражим посао по Тузли, али најбоља варијанта би била иностранство", каже Марјановић. 

Није риједак случај да се прилика за помоћ српским повратницима изненада изјалови.

"Добила сам пластеник од Федерације БиХ. Сликали су ме на телевизији и за новине. Међутим, никад се то није испунило. Пристала сам и на то да платим дио пластеника, али ипак га нисам добила. Неко га је узео", каже Живка Васић, повратник у Пожарницу од 2002. године. 

Црква у Пожарници обновљена је донацијама избјеглих из овог дијела тузланске регије. Ту се почетком августа о Илиндану на црквено-народном сабору окупи неколико хиљада некадашњих становника Пожарнице. Након свечаности сви се врате у нове домове, новим комшијама и пријатељима… Пожарнички повратници остају препуштени сами себи…

(БН)