До школе пјешачи 17 километара

Село Тишковац налази се на тромеђи Лике, Далмације и Босне. Смјештено на граници БиХ и Хрватске. Кроз село пролази "Унска пруга" која је некада спајала Београд и Сплит. Данас су остале само шине и сјећање. 

Дренка и Јово Владушић су се вратили у свој Тишковац 2004. године. 

Јово у разговору за Срну говори да су дошли да обиђу кућу и остали у селу. 

"Видите, има нас сада неколико становника села, и то старији свијет. Некада је све врвило од народа, имали смо кафану, школу, цркву, жељезничку станицу, а данас пусто. Тишина. Ни струје немамо. Покретна продавница нам долази једном седмично из Дрвара. Све је некако тужно. Само се чује цвркут птица које надлијећу са Улице", каже Владушић. 

Од Босанског Грахова су удаљени осамнаест километара, краћим путем, а дужим је преко Стрмице, али тада се мора преко Хрватске до Грахова. У Грахово у школу иде седмогодишњи Драган. 

"Идем у школу, први сам разред", Драган из прикрајка одговара стидљиво. 



Зиме у Тишковцу су дуге и хладне. Драганови родитељи говоре да је у Тишковцу живот лијеп, али тежак. Јово и Дренка нису запослени, једини извор прихода им је земљорадња и сточарство којим се баве. Све те околности им тешко падају због Драганове будућности. И они као и сви родитељи желе да њихов Драган одраста као и сва друга дјеца. 

Најтеже им пада што је Драган једино дијете у селу, најближе друштво су му четири дјевојчице које живе у Стрмици, удаљеној око седам километара. 

На питање с чим највише воли да се игра и која му је омиљена играчка, Драган каже са озареним лицем: "Највише волим мачке и керове Лиска и Снупија!" 

Мајка Дренка каже да су Драгану омиљени другари ловци који често свраћају у њихову кућу. 

Док није кренуо у школу, кроз разговор Дренка говори, плашили су се како ће то све Драган прихватити јер је одрастао са старијим људима. 

На сву срећу, Драган је један од омиљених другара у разреду. Међутим, када се врати кући, опет остаје једино дијете у Тишковцу. 

Породица Владушић, упркос околностима у којима живе, срећна је и насмијана. 

Драганови црвени обрашчићи им уливају наду за боље дане и вјеру у живот. Сваки гост им је добродошао. Великог срца и добре нарави, лица озареног срећом и чврстог стиска руке, одајући част и поштење, Владушићи остају у свом Тишковцу.

(СРНА)