Приче буде наду: Млади и на селу
У БиХ су све дужи редови младих људи пред амбасадама земаља Европске уније који једини излаз из сиромаштва виде у одласку из земље. Међутим, све већа незапосленост у граду, поједине врати на дједовину гдје, како кажу, уз марљив и поштен рад може добро да се живи.
Република Српска
Просечан пољопривредник у Републици Српској има више од 50 година и све мање снаге да ради, док млади бјеже са села. Бјеже у град, па из града у иностранство, јер посла нема. И остаје дилема, на крају отићи потпуно из земље или вратити се на дједовину, на село и ту градити свој живот ка бољем.
Ми вам доносимо приче које буде наду да није све изгубљено.

''Одлучио сам да останем на свом имању, да се бавим повртарством. Нисам отишао у иностранство, јер сматрам да и овдје могу да имам будућност у производњи хране. Могу да зарадим плату и више од тога'', рекао је студент Пољопривредног факултета у Бијељини, Миодраг Лазић.
Како изгледа живот уз жубор ријеке у старој воденици која најфиније меље житарице, открио нам је млади млинар Младен Рађевић.

Дванаест година био је угоститељ, а онда је пронашао свој мир на двјема ријекама уз које је одрастао и које су му омогућиле да заради за себе и своју породицу.

''Посао као посао, ради се, много се ради. Земља хоће да се обради, посије, да се касније дође до производа. А добар квалитет туристи увијек траже и производ може се продати", каже воденичар из Крупе на Врбасу Младен Рађевић.
Марко Шкеро, 26-годишњи младић из Требиња, имао је избор да живи са родитељима у граду и чека посао или да на селу сопственим радом гради своју будућност.

''Радио сам у једној приватној фирми, нисам био задовољан, ишао сам вани у стране земље ни сам се снашао и одлучио сам да дођем на село. Ту сам, видио своју будућност. Почео сам са радом, брао дрва, имам свој камион и дошао до идеје да направим шталу и да се бавим сточарством'', рекао је он.

Оно што је њему посебан вјетар у леђа је подршка породице. На огњишту гдје су његови преци одрастали чува успомене и дочекује госте са својим производима препознатљивим у Херцеговини - сувим месом, сиром и наравно домаћом ракијом и вином.
''Они су били поносни на мене зато што сам ја желио и одлучио да се вратим на очевину ту на село и живим и радим и да одржавам све. Од тога се може живјети, само треба рада'', казао је Марко.

И Миодраг и Младен и Марко очекују да ће њихов рад препознати не само надлежни већ и остали млади људи и схватити да треба засукати рукаве, добити подршку и резултати неће изостати.
БН телевизија
Ми вам доносимо приче које буде наду да није све изгубљено.

''Одлучио сам да останем на свом имању, да се бавим повртарством. Нисам отишао у иностранство, јер сматрам да и овдје могу да имам будућност у производњи хране. Могу да зарадим плату и више од тога'', рекао је студент Пољопривредног факултета у Бијељини, Миодраг Лазић.
Како изгледа живот уз жубор ријеке у старој воденици која најфиније меље житарице, открио нам је млади млинар Младен Рађевић.

Дванаест година био је угоститељ, а онда је пронашао свој мир на двјема ријекама уз које је одрастао и које су му омогућиле да заради за себе и своју породицу.

''Посао као посао, ради се, много се ради. Земља хоће да се обради, посије, да се касније дође до производа. А добар квалитет туристи увијек траже и производ може се продати", каже воденичар из Крупе на Врбасу Младен Рађевић.
Марко Шкеро, 26-годишњи младић из Требиња, имао је избор да живи са родитељима у граду и чека посао или да на селу сопственим радом гради своју будућност.

''Радио сам у једној приватној фирми, нисам био задовољан, ишао сам вани у стране земље ни сам се снашао и одлучио сам да дођем на село. Ту сам, видио своју будућност. Почео сам са радом, брао дрва, имам свој камион и дошао до идеје да направим шталу и да се бавим сточарством'', рекао је он.

Оно што је њему посебан вјетар у леђа је подршка породице. На огњишту гдје су његови преци одрастали чува успомене и дочекује госте са својим производима препознатљивим у Херцеговини - сувим месом, сиром и наравно домаћом ракијом и вином.
''Они су били поносни на мене зато што сам ја желио и одлучио да се вратим на очевину ту на село и живим и радим и да одржавам све. Од тога се може живјети, само треба рада'', казао је Марко.

И Миодраг и Младен и Марко очекују да ће њихов рад препознати не само надлежни већ и остали млади људи и схватити да треба засукати рукаве, добити подршку и резултати неће изостати.
БН телевизија
Повезане вијести
Французи покушали да сруше тендер за ауто-пут Рача-Бијељина
Република Српска
0
Фестивал српских пјесама и игара у Источној Илиџи
0
Када страначки шеф преузме улогу: Додик заробио институције Републике Српске
11
Разбијена криминална група: Дрога са Пала преко Сарајева ишла ка Зеници
2
Срђан Лакић: Лаж је да напуштам Покрет Сигурна Српска
3
Подршка Српској не значи послушност Милораду Додику
12
Коментари (3)
Не
Неце млади да раде ниста у РС. Свега сто се стиде овдје тамо то понизно раде и то за мале паре, али их нико не види. Толико о западу.
Оставите коментар
Коментари се објављују након одобрења модератора.