Мало Миле Будак, мало Миле Додик!

Убијали су нас гдје су стигли, без повода. Очигледно су у томе уживали јер никада нису стали, престали, чули зов и плач мајке и дјетета", казао је јуче Милорад Додик на обиљежавању страдања у концентрационом логору Јасеновац.

Рекао је предсједник Републике Српске још много тога што је истина и што је још и премало у односу на то какав је пакао на земљи био Јасеновац. Но, има једна друга ствар, а то је контекст.

Кад усташа закасни

Контекст је чудо једно. Контекст је враг. Није тај враг у детаљу, него у контексту. Па су тако готово сви медији у Републици Српској, након Додиковог обраћања у Доњој Градини, унисоно налијепили прилог о усташизацији хрватског народа. Изукли су се седам дана стари фајлови о миси за покој душе Анте Павелића у Широком Бријегу, приказане су и неоусташке корачнице посвећене 10. травњу, дану оснивања монструозне НДХ. И то би било коректно, да није проклетог контекста.

Елем...

Како је могуће у ово доба хипербрзог протока информација чекати цијелу једну боговетну седмицу, е да би јавност у РС сазнала на Јавном емитеру и сателитима му, како се моли за душу оца јасеновачког пакла?

Контекст, кажем вам. Није могло раније. Никако. Не би било лијепо.

Јер, прије седам дана, Милорад Додик, овај са почетка приче, био је један други Додик. Он се здравио, грлио, смијао, пио и јео са поштоваоцима лика и дјела Анте Павелића, Макса Лубурића и Миле Будака. Тај исти Додик има заједничку, како се то воли рећи, политичку платформу са људима којима је НДХ тиха патња, а који своје страсти према усташкој творевини показују тако што анонимно уплате мису за монструме.



Онда је то ван контекста, је л' тако? Некако је ружно Додиков и Човићев загрљај испратити причом о млад-усташама, који истог дана марширају уздуж и попријеко западне Херцеговине славећи НДХ? Не иде, брате мили. Поготово на сервису Јавном, кога Додик сервисира и на канал шаље.

Треба се стрпити, сачекати седам дана, па онда након Милетовог емотивног говора јасеновачког, приказати народу онај давно снимљени материјал из Херцеговине. Јер то вам је политика. Једне седмице, ријеч је о Драгану Човићу, човјеку од ријечи и дјела, који спаја Србе и Хрвате, а друге седмице су ту насљедници усташке мрачњачке идеологије. И све би било у реду да није ријеч о мање-више истим људима.

Добро, рећи ће најзагриженији, то је политика, вјештина нужног и могућег, ал' макар је наш Миле досљедна људска константа. Није!

Наш и ваш Миле

Наш Миле је изручио поодавно комплетну јасеновачку историјску грађу САД-у, а сад се попут увријеђене младе одбија поздравити на комеморацији са америчком амбасадорицом и прави спрдачину од једног оваквог скупа. Наш Миле и његова политичка приколица СНСД су гласали ПРОТИВ конститутивности Срба у кантонима са већинским хрватским живљем. О томе послије Павелића, Будака и Лубурића и најдеснији хрватски јастребови могли су само да сањају. Наш Миле заборавља или се прави дементан, док прича са говорнице у Доњој Градини о страдању Срба, Јевреја и Рома, да по Бањалуци ничу четничка имена улица. А, то су исти они «хероји» што су на Козари за усташама и Нијемцима чистили терен од народа преосталог.

Па је наш или ваш Миле, од воље вам, заправо најлицемјернији лик у Доњој Градини, који има најмање права да прича било какве приче, а РТРС и сателити су најмање позвани да појашњавају народу ко је ко у реалности БиХ постојања.

Јер, право појашњење је било прије седам дана, а не јуче. Право појашњење је када на дан формирања НДХ Човић објашњава Вучићу како између Срба и Хрвата цвјета братство & јединство, захваљујући, прије свега Додику, који је успио изгласати неконститутивност Срба у кантонима са хрватском већином. И сви срећни. И Павелић би био срећан!

Промислите мало како ли је Србину повратнику у Гламоч, тамо у Кантону 10 у задњих седам дана док слуша изливе срБства на мозак од владика, преко србијанских намјесника до Милорада Додика. Како ли је човјеку који нема ни свог језика, ни свог писма, који не смије ни писнути од неоусташких крајпуташа, а коме је баш Милин режим ударио финални мухур на мањинско полупостојање? Е, то вам је ултимативни апсурд живота!

Пред крај, не би било лоше издвојити шлаг на торти Додиковог реторичког патоса у Доњој Градини.

Пали Библију, мотај каблове

"Никада не можемо заборавити, а ни опростити Јасеновац", рекао је Додик додајући како су Срби у Јасеновцу страдали као жртве властитога страха, али и "илузија о комшијама" са којима су некада живјели у заједничкој држави.

Шта нам на концу Додик поручује осим овог првог антихришћанског дијела? Да су Срби били кукавице '41 јер су вјеровали комшијама? Да ће будућност (а и садашњост) бити подастрта прво пуцњем у комшију, онако превентивно, а онда јутарњим здрављењем? Да нема више живота са другим и другачијим у вјери под истом капом државотворног неба?

Љубав, повјерење, праштање, добросусједски односи? Зајеби то! И то, зајеби то у присуству црквених великодостојника, који су на основу финиша Милиног говора, могли комотно прецртати двије трећине Новог завјета у кога се дословно куну.

Ех, шта ти је контекст.

Кажем вам ја, живот на Балкану је Миле. Мало Будак, мало Додик, па кога шта западне.

Аутор: Драган Бурсаћ/Бука