Забринутост због негирања злочина

Нарочито се истиче забринутост због константних покушаја негирања злочина које је за вријеме Другог свјетског рата починила Независна Држава Хрватска.

Оно што је можда и највише поражавајуће јесу покушаји негирања злочина почињених у злогласном логору у Јасеновцу, који се, вјеровали или не, представља чак и као мјесто у којем су се логораши забављали. Да, то се заиста дешава. Наиме, хрватски “Вечерњи лист” објавио је срамотну колумну коју је написао Милан Ивкошић, а у којој је Јасеновац представљен као радно-рекреативни камп.

„Али у том је животу било и нечега што је проноситељима мита о искључиво злочиначком Јасеновцу најтеже признати. То јест, у логору је било и забаве. Било је спортских утакмица, поготово ногометних, концерата, казалишних представа међу којима су извођена и дјела што су их стварали сами заточеници“, пише Ивкошић у својој колумни.

Да је покушај ревизије историје и рехабилитације НДХ систематски диригован јасно показује и чињеница да држава Хрватска и њени највиши званичници и функционери уопште не реагују на овакву појаву, нити је осуђују. Штавише, прећутно је подржавају.

Публикације чији је циљ негирање злочина НДХ, попут ове на претходној фотографији, постају све присутнија и све популарнија литературе у Хрватској. У пројекат негирања злочина НДХ, нарочито злочина у логору Јасеновац, укључени су и најистакнутији умови Хрватске. 

Издавач Хрватског тједника је Хрватско културно вијеће чији предсједник је проф. др сц. Маријан Шуњић, који је у прошлости био и ректор Свеучилишта у Загребу и помоћник министра науке, технологије и информатике.

Недавно је  код Посушја, откривен и благословљен „новоизграђени споменик погинулима у ратовима за хрватску слободу“.



Споменик подигнут у част 25 „бранитеља“ погинулих у „Другоме свјетскоме рату и Домовинскоме рату“, је изграђен по нацрту фра Марија Кнезовића, а израдио га је кипар Грго Микулић.

Споменик погинулим усташама, односно припадницима ХВО-а направљен је у облику НДХ (са додатком Истре), са Дрином као источном границом. 

Покровитељ споменика, Фра Кнезовић, је близак самом врху власти у Републици Хрватској. Његова блискост са предсједницом Хрватске, Колиндом Грабар-Китаровић не оставља много сумње у то да се фра Кнезовић налази на „државном задатку“ и да споменици у облику НДХ или инспирисани њоме нису престали бити снови хрватских шовиниста након њиховог пораза у Другом свјетском рату.

<имг срц="/стораге/имагес/2018/08/26/214082/забринутост-због-негирања-злоцина-2.wебп" />

Често се поставља питање зашто Хрватска тако снажно и без и мало страха реализује овај пројекат и прекраја историју, славећи злочине? 

Они мало упућенији у прилике у овој држави и на Балкану брзо дају јасан одговор – у Хрватској не постоји никакав страх од прекрајања историје и умањивања своје злочиначке одговорности. Хрватска је однедавно у посједу свих докумената, потпуне архивске и музејске грађу из логора Јасеновац, те дијелова грађе који показују суровост и злочине највећим дијелом држе депоноване, односно скривају их и врше манипулацију поменутом грађом. 

Наиме, грађа је из Републике Српске, преко Вашингтона стигла у хрватске руке, што српски историчари и политиколози често замјерају актуелном предсједнику Републике Српске Милораду Додику. Како вријеме одмиче замјерке на Додиков рачун показују се исправним, а његов потез којим је предао грађу из логора Јасеновац потпуно погрешним и погубним за српски народ.

Грађа је на основу споразума који је, тада премијер Српске, Милорад Додик 27. октобра 2000. године потписао са директором Музеја холокауста у Вашингтону Диане Салцман уступљена том музеју. 

Да је све било испланирано и договорено потврђује чињеница да је дан раније, 26. октобра 2000. године потписан уговор између Министарства културе Републике Хрватске и Меморијалног музеја холокауста САД-а из Вашингтона. На основу тог уговора, грађа је из Вашингтона враћена у Спомен-подручје Јасеновац, односно под контролу државе Хрватске, 5. децембра 2001. године.

Нарастање нацистичких и десничарских организација у Хрватској и стални покушаји прекрајања историје и негирања злочина НДХ и злочина у логору Јасеновац забрињавајући су, а овај срамотни тренд доживљава потпуну експанзију.

Хрватска јавност облик историјског ревизионизма је, очигледно је, спремно прихватила ситуацију у којој су они једини власници докумената и доказа злочина који су чињени у њихово име. 

Имајући у потпуности монопол над доказима, а уз подршку самог политичког врха, прије свега ХДЗ-а, многи публицисти, псеудо историчари, колумнисти и креатори јавног мњења су кренули у свеопшти пројекат мијењања историје и смањења своје друштвене, политичке али и историјске одговорности за стравичне злочине почињене над Србима у НДХ.

Најстрашније од свега је што то не би били у стању да им нисмо сами то омогућили. 

(Б1инфо)