Момић: Није добро, почели су тући!

Брутално премлаћивање и покушај убиства најбољег новинара у редакцији “Копре Недри” и највеће Делије у навијачкој групи БН Владимира Ковачевића представља црвену линију преко које нико ко се бави овим послом, а држи бар мало до образа и части, не може и не смије да пређе. Оној двојици монструма која су сачекала Владимира пред зградом у којој живи, а прије свега онима који су их послали или због чијег хушкања су покушали да га убију, мора да се пошаље јасна порука да нисмо уплашени, али и да нам је доста.

Начин да покажемо да нисмо уплашени је да отворено кажемо да је предсједник Српске и лидер СНСД-а Милорад Додик политички најодговорнији за ово што се догодило. Након што је послије низа вербалних напада на новинаре, најчешће БН-а, на недавном страначком скупу отворено рекао “није нама проблем СДС, нама је проблем БН”, он је практично дао палице у руке батинашима који су у недјељу навече покушали да убију Владу.

Џаба му је што је послије тога посјетио Владу у болници, што је оштро и без сумње искрено осудио напад и категорично позвао надлежне да што прије расвијетле случај и пронађу одговорне. Исто као што је џаба његовим савјетницима, партијским послушницима и ботовима да се упиру из све снаге и објашњавају да СНСД трпи највећу политичку штету од овог покушаја убиства.

То јесте потпуно тачно, јер ко год је палицама напао Владу, опалио је жестоку политичку шамарчину Милораду Додику, али он је сам намјестио образ за тај шамар. Неће га од политичке одговорности амнестирати ни да сутра у парламентарну процедуру упути закон којим ће се напад на новинаре третирати као напад на службено лице, а који су прољетос одбили из Министарства правде РС. Добро, тако би се мало опрао, иако би то опет било вађење флека, а не искрена намјера, али дај шта даш.

Даље, како да покажемо да нам је доста?! Па, новинари у Српској и БиХ имају ефикасан начин да се заштите и одбране од мучких напада и покушаја убиства какво је у недјељу навече преживио Владо Ковачевић.

А то је да се обрачунају са својим уредницима. Наравно да не мислим физички, иако не би шкодило да новинари у појединим редакцијама узму говњиву мотку и њом измјере леђа својим глодурима и њиховим послушницима.

Како да се обрачунају? Тако што ће подићи главе, исправити кичму и гласно рећи да неће беспоговорно да пишу срања и потписују прилоге од којих им се повраћа. Да не желе и даље да буду жртве њихових ситних дилова са крупним играчима. Да им је преко главе да буду послушници ликова као што су Сташа Кошарац или неко сличан њему из другог политичког табора. Да им одбрусе да ће они дуже бити новинари, него што ће ментори њихових уредника бити министри.

Укратко, да им кажу НЕЋУ, јер не желе у очима обичног свијета да буду криви зато што живимо у земљи у којој се тужиоцима суди за корупцију, а у којој је давање мита полицајцу одавно постало обичај. У којој се на ЦТ преглед чека по годину дана, а на мјесто у вртићу док дијете не крене у школу. У којој се факултети завршавају на рате, а дипломски радови бране ћутањем. У којој су платне листе прекратке, а редови пред конзулатима предугачки. У којој су поштен и будала браћа, а снаш’о се синоним за укр’о. У којој је све отишло у…

Само потпуно неуки могу очекивати да је у таквој земљи новинарство успјело да остане пусто, неокаљано и на пиједесталу части. Наравно да није, али за све набројане аномалије најмање су криви новинари.

Нажалост, они који се не баве овим послом немају појма како је тешко бити новинар. Али они који се баве, знају да је теже не бити! Чак и кад туку!

П.С. За Владу се више не брините, њега је све престало бољети синоћ кад је одсвиран крај на утакмици Звезда – Салцбург. Познајући га, он је сад на мукама да ли му је догађај године то што је добио другог сина или то што је Звезда ушла у Лигу шампиона. Не бих ни ја знао!

Аутор: Дарко Момић/СрпскаЦафе