Шта је правилно срБски или срПски?
На друштвеним мрежама често се води полемика око тога да ли се каже српски или србски, да ли смо Срби или Српи, да ли нам је држављанство српско или србско.
Република Српска
"Чувари србства" позивају се на дела владике Николаја Велимировића, посебно на његов спис "Србски народ као Теодул", подсећају на време када су излазиле Давидовићеве "Новине сербске" и на називе који су претходили имену САНУ - "Дружтво србске словесности" и "Србско учено дружтво". Наводе и преписку између владике Лукијана Мушицког и Вука Караџића, где Вук пише: " ... у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски", а Мушицки одговара: " ... србски, Србкиња мора остати ... "
Одгвор на питање лежи у реформи и развоју нашег језика, а погледајте како је дошло до тога.
У 19. веку, радом Вука Стефановића Караџића (1787-1864), долази до реформе, тада устаљеног, славеносерпског језика, који је био у употреби крајем 18. и почетком 19. века. Чувени српски песник, који је стварао током 18.века, Захарије Орфелин (1726-1785), свој језик, као и многи други виђенији Срби тог времена, свој језик називају славеносербским. У 19. веку, се језик називао сербским или србским, док након језичке реформе Вука Стефановића Караџића, језик добија свој данашњи облик-српски.
Упркос противљењу бројних учених Срба тог времена, а посебно тадашњег српског владике Лукијана Мушицког (1777-1837), који се залагао за устаљени термин србски, Вук Караџић 1818. године објављује своје капитално дело "Српски рјечник" (које бива допуњено 1852. године), а у коме је представио реформисану верзију језика где се, између осталог, и сам термин србски променио у српски.
Године 1847. Вук Караџић објављује и свој превод "Новога завјета" који је базиран на реформисаном српском језику, чиме је постављен темељ савременог стандардног српског језика. Та 1847. година се уједно сматра и победом Вукових начела у вези реформе српског језика.
Последње забране које су се односиле на Вукову реформисану верзију српског језика су укинуте 1868. године, од када у српском језику важи у основи фонолошки, а не етимолошки правопис. Према старом-етимолошком, правилно је било србски, Србкиња, србство, а према новом-фонолошком, правилно је српски, Српкиња, српство.
У етимолошком или коренском правопису, чува се корен речи приликом извођења сродних облика, а писање и изговор нису исти. С друге стране, у фонолошком правопису, реч се пише онако како се изговара, али зато подлеже одговарајућим гласовним променама, као што су једначење сугласника по звучности. У овом случају се звучно "Б" једначи са безвучним "С" и прелази у свој безвучни пар "П", што даје једино правилан облик-српски.
Тако је некадашњи термин сербски, еволуирао у србски, који је након Вукове реформе, постао српски!
(Србија данас)
Одгвор на питање лежи у реформи и развоју нашег језика, а погледајте како је дошло до тога.
У 19. веку, радом Вука Стефановића Караџића (1787-1864), долази до реформе, тада устаљеног, славеносерпског језика, који је био у употреби крајем 18. и почетком 19. века. Чувени српски песник, који је стварао током 18.века, Захарије Орфелин (1726-1785), свој језик, као и многи други виђенији Срби тог времена, свој језик називају славеносербским. У 19. веку, се језик називао сербским или србским, док након језичке реформе Вука Стефановића Караџића, језик добија свој данашњи облик-српски.
Упркос противљењу бројних учених Срба тог времена, а посебно тадашњег српског владике Лукијана Мушицког (1777-1837), који се залагао за устаљени термин србски, Вук Караџић 1818. године објављује своје капитално дело "Српски рјечник" (које бива допуњено 1852. године), а у коме је представио реформисану верзију језика где се, између осталог, и сам термин србски променио у српски.
Године 1847. Вук Караџић објављује и свој превод "Новога завјета" који је базиран на реформисаном српском језику, чиме је постављен темељ савременог стандардног српског језика. Та 1847. година се уједно сматра и победом Вукових начела у вези реформе српског језика.
Последње забране које су се односиле на Вукову реформисану верзију српског језика су укинуте 1868. године, од када у српском језику важи у основи фонолошки, а не етимолошки правопис. Према старом-етимолошком, правилно је било србски, Србкиња, србство, а према новом-фонолошком, правилно је српски, Српкиња, српство.
У етимолошком или коренском правопису, чува се корен речи приликом извођења сродних облика, а писање и изговор нису исти. С друге стране, у фонолошком правопису, реч се пише онако како се изговара, али зато подлеже одговарајућим гласовним променама, као што су једначење сугласника по звучности. У овом случају се звучно "Б" једначи са безвучним "С" и прелази у свој безвучни пар "П", што даје једино правилан облик-српски.
Тако је некадашњи термин сербски, еволуирао у србски, који је након Вукове реформе, постао српски!
(Србија данас)
Повезане вијести
Французи покушали да сруше тендер за ауто-пут Рача-Бијељина
Република Српска
0
Фестивал српских пјесама и игара у Источној Илиџи
0
Када страначки шеф преузме улогу: Додик заробио институције Републике Српске
11
Разбијена криминална група: Дрога са Пала преко Сарајева ишла ка Зеници
2
Срђан Лакић: Лаж је да напуштам Покрет Сигурна Српска
3
Подршка Српској не значи послушност Милораду Додику
12
Коментари (19)
Ромо
Срби је правилно,Срби ме паксу
језикословац
правилно је "херцеговачки", то није била никаква реформа језика, Вук караџић је "измислио" (украо) потпуно нови језик, то је невиђено у свијету, зашто је Вук Караџић "реформирао" језик??? Нико нема појма како се до тада говорило, а говорило се потпуно другачије.
цаст Вуку
Правилно је ЊЕМАЦКИ
Дрекавац
Прво, видим да су претходним коментаторима пуна уста језичких правила, а ни један не пише ћирилицу! Ако се држите Вукове реформе, онда се држите и писма које је он писао! Друго, нађите ми било који народ у свијету који наш језик пишу по том некаквом једначењу по звучности?! Нема, нећете наћи! Треће, ако баш хоћете да се држизе правила, онда га се држите и у случајевима који се такође помињу у првих неколико разреда основне школе. Примјера ради, сигурно никада нећете написати ХаПсбуршка монархија, него ХаБсбуршка, као што никада нећете написати штаПски официр, него штаБски. Ако у штабовима нису штапови, онда ни Срби нису српови! Има још много примјера, али за сада толико за вас латине, пошто тако дефинишем све оне који пишу латинским писмом, глумећи Србенде, пардон, СрПенде!
једноставан одговор
Васе дрзављанство је како вам писе у пасосу или у лицној карти, а то вам је босанско и херцеговацко. Дрзављанство Срба који зиве у Србији са србијанским пасосом је србијанско/српско! Врло једноставно!
Научите се
Па дајте.. Српски се каже, пише, чита. И оно што завршава на СКИ, ШКИ и ЧКИ се пише малим словом.
УЦЕНИК . ОС
НАМА СЕ У ДзАЦКОЈ КЊИЗИЦИ ПИСАЛО СРПСКОХРВАСКИ ЈЕЗИК КО РАЗУМИЈЕ РАЗУМИЦЕ.
Оља
Да ли уопсте знате засто постоје гласовне промјене? Тамо гдје се не мијења знацење ријеци, као у ријеци "српски", гласовна промјена цини да ријец буде лаксе изговорена. Уосталом, у удзбеницима за основну сколу, све је то лијепо објасњено. Оканите се заблуде да бисмо били веци Срби, ако бисмо, умјесто српским, говорили србским језиком.
Сврни наврни
Али опак ово 'србски' српскије звучи, што јес јес. А ово 'сербски' је још патриотскије, звучи за пар степеница српскије. Боље рећи сербскије. Врх врхова што се српства тиче.
Ајме мати
Не мијењајте граматику ово се учи у основној школи, ето колико је народ писмен, исто као сумњам или сумљам, прецедник и друге глупости, ко о овоме расправља неписмен је идиот
Дарwилл
Једначење сугласника по звучности. Сад' не знам који је то разред основне школе. Негдје трећи или четврти.
Оставите коментар
Коментари се објављују након одобрења модератора.