"Буде ми јасно зашто сам отишао"
Борис Фрањић, момак из Какња, прије четири године је ријешио да се пресели у Штутгарт, а у свом статусу на Фејсбуку, који је написао послије годину дана проведених у Њемачкој, навео је због чега мисли да је учинио прави корак у животу.
Босна и Херцеговина
Одлазак у иностранство ради бољег живота тужна је истина за добар дио становника Балкана, који свакодневно прелазе границе европских земаља у потрази за бољим сутра.
Док неки иду да би се вратили, неки опет у том свијету виде све разлоге зашто су одлучили да напусте своју родну земљу.
Борис Фрањић, момак из Какња, прије четири године је ријешио да се пресели у Штутгарт, а у свом статусу на Фејсбуку, који је написао послије годину дана проведених у Њемачкој, навео је због чега мисли да је учинио прави корак у животу.
Статус је убрзо постао виралан, а ми вам га преносимо у цјелости.
– Данас је тачно годину дана како сам се преселио у Штутгарт. Прекратко је то времена да би се направило било шта велико, а ипак сасвим довољно вријеме да се уцрта траса за сигурну и безбрижну будућност. Сјећам се добро те вечери прије одласка. Пријатељи, они најбољи, полако се окупљају код мене у кафићу. Нико не фали, а нема нико ни вишка, само један није био ту, он живи у Сарајеву па сам отишао до њега дан прије да му јавим да идем.
Онако непозвани долазе сами од себе, знају добро гдје ће ме пронаћи. Дошли да ме испрате. А ја? Ја сам се осјећао као да ме испраћају на посљедњи починак, а не у Њемачку. Они су нешто причали цијелу ноћ, чисто да се нешто прича, и да мене мало забаве. Ја сам углавном ћутао знајући да ћу рано ујутро у ауто ставити 30 година свог живота, школовања, факултета, рада, успомена, труда, одрицања, 30 година пријатељстава и тек покоји одјевни предмет и кренути све испочетка. Ваљало је ту ноћ преживјети, као и сваки онај пријатељски загрљај и јак стисак, као да те грле посљедњи пут и не би те пустили до ујутро…
Па онда на ред дођу родитељи, мајчине сузе и отац који се кобајаги добро држи. Е кад ту ноћ преживиш, два пута трепнеш, погледаш на календар кад оно 20. септембар 2017. године, схватиш да је прошло годину дана како живиш у Њемачкој. Е то је Њемачка. Мјесто гдје вријеме брзо лети. И све можеш направити, радити и зарадити само не можеш купити вријеме. Кад мало мућнеш главом и анализираш зашто је то тако, схватиш да ти је овдје понуђено толико могућности да ти треба бар 9 живота како би петину од њих искористио. Није до времена, него је до могућности.
У Босни их углавном немаш, а и кад ти се укаже прилика страхујеш ко ће ти то све покварити. Њемачка је земља без страха и то је највеће богатство које нама Босанцима неко може понудити. Немаш страха хоћеш ли пронаћи посао, а камо ли страха да ли ћеш га изгубити. С временом како напредујеш с језиком само ти се отварају нове могућности и бољи послови. Немаш страха да оснујеш породицу.
Јер двоје у кући са минималним платама може да плати стан и режије, хране у изобиљу, лијепо и ново неко просјечно ауто, путовање лети три седмице на Мајорку, зими на двије седмице на Алпе, те да се сваки викенд негдје изведеш, неко језеро, роштиљ уз пријатеље, парк, зоолошки врт, или вечера у ресторану. Рекло би се да се живи као некад у Југославији.
Они што сам их ја упознао јако су сусретљиви и љубазни, спремни су помоћи, држе до породице, и нису циције у кафани. Постоје и они неки други Нијемци, да будем искрен о њима сам само чуо, ал их као такве нисам упознао. Е ко има смисла за приватни бизнис и хоће да се бави тиме, то је већ друга прича. Кажу да шира регија овог града обухвата негде око 3,5 милиона становника који већином раде у “мерцедесу”, “поршеу” и “бошу” или некој мањој фирми која се опет наслања на ова три гиганта.
Велико тржиште, много новца у оптицају, наплата брза, компензације скоро да и нема. Потребно је мало слуха за бизнис, лијепа идеја, одређена количнина почетног капитала и могу се чуда направити. И све је то ок, ал онда на ред дође љубав према завичају. Све те нешто доле опет вуче.
Иако си стекао већ овде пуно познанстава, понеко пријатељство, фале ти пријатељи с којима си одрастао, гимназију или факултет завршио, пријатељи с којима си радио. Кренеш у Босну, онако већ у Словенији срце ти јако лупа док вртиш оне радио станице и слушаш емисије које прилично разумеш.
Кад већ дођеш у Босну послије три сата схватиш зашто си отишао у Њемачку.
Схватиш да ти не недостаје Босна као систем, него Босна у смислу твојих пријатеља. И најрадије би их све натрпао у један велики аутобус и довео себи. И кад бих то урадио… питање колико би ми Босна недостајала.
Успут, то и покушавам. Покушавам их наговорити да дођу код мене живјети, да се преселе. Нису заслужили да живе у неизвјесности, да им неко вријеђа интелигенцију. Нису заслужили да их неко дијели, јер нису тако одгојени. Њемачка је држава за њих, држава у којој као свог земљака препознајеш сваког оног ко је рођен од Бугарске до Беча. Е сад замислите колико је оваквих као ја који покушавају све своје другове довести у Њемачку. Ко ће остати доле живјети? Остаће неко, ал све мање и мање оних људи с којима сам ја ту државу видео просперитетном. Нажалост!!!- написао је Борис, пише Блиц.
(Блиц)
Док неки иду да би се вратили, неки опет у том свијету виде све разлоге зашто су одлучили да напусте своју родну земљу.
Борис Фрањић, момак из Какња, прије четири године је ријешио да се пресели у Штутгарт, а у свом статусу на Фејсбуку, који је написао послије годину дана проведених у Њемачкој, навео је због чега мисли да је учинио прави корак у животу.
Статус је убрзо постао виралан, а ми вам га преносимо у цјелости.
– Данас је тачно годину дана како сам се преселио у Штутгарт. Прекратко је то времена да би се направило било шта велико, а ипак сасвим довољно вријеме да се уцрта траса за сигурну и безбрижну будућност. Сјећам се добро те вечери прије одласка. Пријатељи, они најбољи, полако се окупљају код мене у кафићу. Нико не фали, а нема нико ни вишка, само један није био ту, он живи у Сарајеву па сам отишао до њега дан прије да му јавим да идем.
Онако непозвани долазе сами од себе, знају добро гдје ће ме пронаћи. Дошли да ме испрате. А ја? Ја сам се осјећао као да ме испраћају на посљедњи починак, а не у Њемачку. Они су нешто причали цијелу ноћ, чисто да се нешто прича, и да мене мало забаве. Ја сам углавном ћутао знајући да ћу рано ујутро у ауто ставити 30 година свог живота, школовања, факултета, рада, успомена, труда, одрицања, 30 година пријатељстава и тек покоји одјевни предмет и кренути све испочетка. Ваљало је ту ноћ преживјети, као и сваки онај пријатељски загрљај и јак стисак, као да те грле посљедњи пут и не би те пустили до ујутро…
Па онда на ред дођу родитељи, мајчине сузе и отац који се кобајаги добро држи. Е кад ту ноћ преживиш, два пута трепнеш, погледаш на календар кад оно 20. септембар 2017. године, схватиш да је прошло годину дана како живиш у Њемачкој. Е то је Њемачка. Мјесто гдје вријеме брзо лети. И све можеш направити, радити и зарадити само не можеш купити вријеме. Кад мало мућнеш главом и анализираш зашто је то тако, схватиш да ти је овдје понуђено толико могућности да ти треба бар 9 живота како би петину од њих искористио. Није до времена, него је до могућности.
У Босни их углавном немаш, а и кад ти се укаже прилика страхујеш ко ће ти то све покварити. Њемачка је земља без страха и то је највеће богатство које нама Босанцима неко може понудити. Немаш страха хоћеш ли пронаћи посао, а камо ли страха да ли ћеш га изгубити. С временом како напредујеш с језиком само ти се отварају нове могућности и бољи послови. Немаш страха да оснујеш породицу.
Јер двоје у кући са минималним платама може да плати стан и режије, хране у изобиљу, лијепо и ново неко просјечно ауто, путовање лети три седмице на Мајорку, зими на двије седмице на Алпе, те да се сваки викенд негдје изведеш, неко језеро, роштиљ уз пријатеље, парк, зоолошки врт, или вечера у ресторану. Рекло би се да се живи као некад у Југославији.
Они што сам их ја упознао јако су сусретљиви и љубазни, спремни су помоћи, држе до породице, и нису циције у кафани. Постоје и они неки други Нијемци, да будем искрен о њима сам само чуо, ал их као такве нисам упознао. Е ко има смисла за приватни бизнис и хоће да се бави тиме, то је већ друга прича. Кажу да шира регија овог града обухвата негде око 3,5 милиона становника који већином раде у “мерцедесу”, “поршеу” и “бошу” или некој мањој фирми која се опет наслања на ова три гиганта.
Велико тржиште, много новца у оптицају, наплата брза, компензације скоро да и нема. Потребно је мало слуха за бизнис, лијепа идеја, одређена количнина почетног капитала и могу се чуда направити. И све је то ок, ал онда на ред дође љубав према завичају. Све те нешто доле опет вуче.
Иако си стекао већ овде пуно познанстава, понеко пријатељство, фале ти пријатељи с којима си одрастао, гимназију или факултет завршио, пријатељи с којима си радио. Кренеш у Босну, онако већ у Словенији срце ти јако лупа док вртиш оне радио станице и слушаш емисије које прилично разумеш.
Кад већ дођеш у Босну послије три сата схватиш зашто си отишао у Њемачку.
Схватиш да ти не недостаје Босна као систем, него Босна у смислу твојих пријатеља. И најрадије би их све натрпао у један велики аутобус и довео себи. И кад бих то урадио… питање колико би ми Босна недостајала.
Успут, то и покушавам. Покушавам их наговорити да дођу код мене живјети, да се преселе. Нису заслужили да живе у неизвјесности, да им неко вријеђа интелигенцију. Нису заслужили да их неко дијели, јер нису тако одгојени. Њемачка је држава за њих, држава у којој као свог земљака препознајеш сваког оног ко је рођен од Бугарске до Беча. Е сад замислите колико је оваквих као ја који покушавају све своје другове довести у Њемачку. Ко ће остати доле живјети? Остаће неко, ал све мање и мање оних људи с којима сам ја ту државу видео просперитетном. Нажалост!!!- написао је Борис, пише Блиц.
(Блиц)
Повезане вијести
Гориво у БиХ скупље него у Словенији и Хрватској
Босна и Херцеговина
7
Откривено: Опасни отпад у Варешу одлаган близу кућа
0
ПОСКОК открио детаље велике акције у БиХ - Ухапшено 15 особа
10
Централна банка БиХ пушта у оптицај нове кованице
1
Велика акција ПОСКОК-а: Заплијењено 110 кг дроге, међу 11 ухапшених некадашњи пратилац Ненада Нешића
84
Ухапшен Тузлак, пронађена три кг дроге и пиштољ
2
Коментари (38)
Бијељинка
Само да знате са зарадјеном пензијом се у њемацкој висе не мозе зивјети као пре 20 година и тамо је све поскупило и ако немас своје власниство као стан или куца онда је то у старости јако теско цјели мјесец да се презиви зато несто себи направи у босну где се мозе узивати са страном пензијом
Нигдје Ко У Српској(Босни Коме Је Дразе)
Јесте отисо он тамо али га копка сто није овамо.Инаце да му је тако фино и бајно засто има потребу да нама прица о томе.Мени када је добро ја цутим и узивам.Он је ухватио слободну суботу уз недељу па му досадно.Нема тамо са ким па се друзи са технологијом.
Цуба Либре
Свака цаст момак, треба мислити о дјеци као прво, а цекати када це бити боље у БиХ се једноставно не исплати. Зна се коме је једино добро у овој накарадној дрзави...
Аца Добој
Свака цаст на искреном обрацању. Бог ти здравља подарио и снаге да престанес размисљати о ономе сто не мозес промијенити. И ја се спремам тамо са своја три сина.
њемац из бих
Браво, добар потез!
Браво
Нема шта само дођите у Њемачку све сам мед и млијеко у немачкој.Једва чекају да дођете ,све шире руке...Који си ти болид Бори се...
пидо
Врло једноставно.паметан зиви гдје му је добро,а будала гдје је навикла. толико о томе како си увијек странац и остала демагогија овдасњих ботова
18
Ако нисмо могли бирати гдје ћемо се родити,можемо бирати гдје ћемо живјети,пусти те отрцане фразе родна груда и слично. Као сто видимо јако мали број се враца,Има земаља гдје ти цијене диплому и струку а да те не питају у којој си странци.
правда
Хоцес уплатицес малдиве али мало сутра само цес себи купит пидзаму и радно одело паметњаковицу зелим ти пуно среце да је нађес у иностранству вратице се ти у какањ и краљеву сутјеску нема нигдје љепсег а тезег зивота они у иностранству имају новца али им је дуса празна ови у какњу су сретни са фласом пива и пеценим јагњетом када си га ти у њемацкој испеко и да си га појео са својим пријатељима одес до цркве или дзамије петком или недељом да се видите и поприцате у салама и клубовима.
ре Правда
А код нас се друзе на сахранама и дзеназама...и кукају једни другима ...И сви се обрадују кад цују да је неко отисао из овог пакла..да прозиви достојно бар несто зивота..СРЕТНО СВИМА КОЈИ ОДЛАЗЕ..И НЕ ВРАЦАЈ СЕ СИНЕ
МарцоПолоГастербајтер
У зивоту је најбитније да си ти као поједина лицност и твоји око тебе добро. Није битно где се налазите и на ком језику це се тамо прицати. Битно је створити и одрзати егзистенцију за зивот а не дати свој зивот за тудје болесне идеале. Предајте папире за одлазак из те ментално болесне и 100% корумпиране дрзаве, мислите на васе добро и верујте ми да се никада нецете покајати. Осетите ЗИВОТ!
израелац
Нису сви ко Санивуковић да остану и боре се... неки људи једноставно не знају нит умију да се боре нит имају неке визије и идеје за будућност.. оду даље да би дошли на готово и сређено мјесто.. а тешко је сређивати по својој кући.. најтеже
СвеСкупа
Свака цаст Борис. Теби и твојим пријатељима све најбоље. Спаси ко се зели спасити. Сретно!
Но
Свака част. Без престанка. Ко има грам мозга снађе се јако брзо
Сур
Тако је и сви треба да оду из овог пакла
правда
Најбоље ти је ондје гдје си родјен ту мозес бити свој на своме у тудјој земљи и ако имас дрзављанство ти си странац само лазни сјај има тудја земља они не знају ни ко му је први комсија никада те први комсија неце позват на кафу а на колаце или вецеру то нецес доцекат само наси људи мисле на зараду и да се могу вратит то му је у свијести када му је боље тамо засто онда долазе на годисњи у домовину да мало прозиве и опет у иностранство и сви се састају код цркви и дзамија где се говори свој језик то лицно знам јер сам један од њих
Зеља
МОМАК СВАКА ЦАСТ.ДА БУДЕС УЗОР СВИМА КОЈИ ЗЕЛЕ ИЦИ...ДАТИ ИЖ ПОДРСКУ....ЗИВОТ ЈЕ ЈЕДАН...ОВДЈЕ БИЈЕДАН И ЈАДАН
Оставите коментар
Коментари се објављују након одобрења модератора.