Постала је дио наше породице

Пошто је за њега трансплатација била једино рјешење кренула је потрага за одговарајућим донором и он је након неколико мјесеци коначно пронађен у Дизелдорфу. Испоставило се да је једна млада Њемица тада за Добривоја била једина нада и спас…

У случају леукемије, трансплантација је један процес који траје шест, седам недјеља, у изолацији, а матичне ћелије донора се примају у одређеном тренутку кроз вену, налик инфузији. Постоји усклађени протокол припреме и дан у коме донор даје матичне ћелије, које се затим курирском службом преносе и долазе до онога коме су потребне. И онда креће процес, који није класична операција, како се обично сматра, и много је мање инванзивно за потенцијалног донора.

Добривоје је све то добро поднео и његов живот се након 12 мјесеци лијечења наставио тамо гдје је наизглед стао.

– Вратио сам се на посао, немам битних ограничења, а идем редовно на контроле по препоруци љекара. Моја породица је смогла снаге да све издржи и помогне ми током лијечења и неизвјесности. Имао сам и велику подршку колега и пријатеља, нарочито оних који су редовно давали крв и тромбоците за мене током хемиотерапије. Ти дивни људи су на најбољи начин показали своју хуманост и пријатељство – прича Добривоје, пише Блиц Жена. 

Двије године након трансплантације, посредством српског Регистра давоца коштане сржи, Добривоје ступио у контакт са својом донорком из Њемачке, лијепом Софиом.

– Софиа је долетјела у Београд из 2.000 километара удаљеног Диселдорфа и била је наш гост једног прелијепог априлског викенда. Послије је још једном дошла, у јесен, за мој рођендан. Од тада смо често у контакту, јер је на један савим посебан начин постала дио наше породице – испричао је Добривоје.

Он каже да је од Софие чуо да се, након што је напунила 18 година, пријавила за даваоца крви и донора матичних ћелија, а само мјесец дана након тога позвана је да буде његов донор.

– Била је само један кандидат међу мноштвом других у бази донора, а за мене је то значило све. Учинила је нешто тако племенито за потпуног незнанца, из друге земље, и захваланост коју ја, и цијела моја породица, осјећамо према њој не може се ријечима описати. Данас живим захваљујући срећи и многима који су ми помогли у борби с болешћу. Сјајни доктори, медицинско особље, пријатељи и колеге, моја породица, сви су они били ту уз мене. А посебно мјесто у свему томе има једна Софиа чије матичне ћелије живе у мом организму и дају му живот – искрен је Добривоје.

(Блиц)