О старима у РС нема ко да брине

Његоватељи и геронтодомаћице, који би помагали старијим људима, траже се свакодневно. Неке породице су спремне да их плате сувим златом, али их не могу наћи. Како то изгледа, показује и прича једне породице из Бањалуке.

– Наша мајка, која је прешла деведесету, има петоро дјеце и десеторо одраслих унучади и сви смо ситуирани, па нам новац није проблем. Жељели смо да наша мајка дубоку старост проживи у својој кући, али нисмо могли наћи одговарајућег његоватеља, који би био стручан, емпатичан и спреман да прихвати такву одговорност – каже наш саговорник, који је, из породичних разлога, желио да остане анониман.

Ова породица је на крају мајку смјестила у један приватни дом за старе, али и у тој установи, која слови као једна од најбољих, кажу, има проблема, јер немају довољно особља. Још је већи проблем, додаје, наћи мјесто у пристојном дому.

Ова породица за своју мајку и баку, којој је потребна даноноћна њега, плаћа смјештај око 1.000 КМ мјесечно, плус стотињак марака за додатне лијекове и услуге, које не обухвата уговорени пакет. Наш саговорник признаје да је за већину породица у РС то трошак који, и поред најбоље воље, не могу поднијети. Сигурна и ушушкана старост је, очигледно, постала луксуз резервисан за богате.

Оваква ситуација је, у друштву у каквом живимо, очекивана, тврди Љубо Лепир, професор на катедри за социјални рад бањалучког Факултета политичких наука и бивши помоћник министра здравља РС.

– С једне стране, обучени његоватељи из РС масовно одлазе у Њемачку, Аустрију, Швајцарску и друге земље, у којима могу зарадити много више него код нас. Усталом, зато су и завршавали обуке за његоватеље – да би могли отићи одавде. С друге стране, становништво у РС стари, људи живе све дуже и све је више оних којима је у трећој доби потребна помоћ – каже Лепир.

Додаје да је већина породица у РС спремна да за бригу о остарјелом члану у кући плати до 500 КМ мјесечно, а за толико новца се не може добити њега 24 сата дневно. Зато се, каже, дешавају разне комбинације, па тако једна особа преузме бригу о двије или три баке упоредо. То се ради, најчешће, “на црно”.

Код нас брига о старима, додаје Лепир, није законски регулисана као привредна дјелатност, па се много тога ради мимо закона, стихијски и без поштовања минималних стандарда.

– Тако је, рецимо, Законом о социјалној заштити РС дефинисана могућност хранитељства за старе особе и ми смо једини у региону који имају ту услугу. То је, међутим, дефинисано само кроз систем социјалне заштите: центри за социјални рад дају одговарајућим особама статус хранитеља, упућују им старије особе о којима ће бринути и врше надзор над том услугом – објашњава Лепир.

Додаје, међутим, да има доста случајева да то раде и људи који немају статус хранитеља, него, једноставно, у своју кућу или стан, без икаквог надзора, приме по неколико старих људи и наплаћују им боравак 600 до 800 КМ мјесечно.

С друге стране, у Српској нису прописане услуге геронтодомаћица, какве постоје у Србији или Хрватској. То су домаћице које помажу бакама и дједама, који су покретни и релативно здрави, па им не треба њега, али ипак не могу да живе самостално, да сами кухају, спремају кућу, одлазе на пијацу.

Оно што у Српској недостаје су и дневни центри за старе по селима, какви постоје у Војводини. У многим селима и засеоцима је остало свега по неколико бака, које не могу да живе саме, а не желе да посљедње дане проведу далеко од куће у којој су изродиле дјецу и проживјеле младост. 

У таквим селима довољно је да у једној кући постоји окупљалиште и једна или двије запослене особе, које ће обилазити старе у  домаћинства, правити им друштво, помагати у кућним пословима и, ако је потребно, одвести их љекару. И то је, тврди Лепир, прилика за мали приватни бизнис или за невладине организације.

Домови без услова за живот достојан човјека
Љубо Лепир тврди да је у посљедње три године у Републици Српској више од 50 приватних домова за старе добило дозволу за рад, мада неки од њих, како каже, “не испуњавају ни елементарне стандарде”.

– Неки од тих домова не пружају услове за живот достојан човека, а ипак им се прогледало кроз прсте. То није ни добро, ни хумано, а у крајњој линији ни дугорочно одрживо – каже Лепир.

У Министарству здравља и социјалне заштите РС, међутим, тврде да у Српској ради само 39 приватних домава за старе, те још три чији је оснивач Влада РС, и да сви испуњавју прописане стандарде.

Лепир оцењује да солидан приватни дом за стара лица мора да одговара и интересима оснивача – власника, који жели да заради, и интересима старих људи, који хоће да имају удобан живот и обезбијеђене услуге, али и интересима запослених, који очекују редовне и солидне плате за тежак и одговоран посао који обављају.

– Ко каже да то није могуће помирити, тај није у праву. Могуће је, али под условом да једна страна не очекује бесплатну услугу, а да се друга не нада да ће се обогатити преко ноћи. Брига о старима јесте бизнис будућности, али ту се не могу згрнути милиони, него се може дугорочно обезбиједити посао са стабилним приходима – каже Лепир.

У домовима за старе цијене смејштаја зависе од услова, а поготово од тога у каквом је здравственом стању стара особа која се смјешта у институцију.

Тако је у три јавна дома, чији је оснивач Влада РС, прописана цијена од 650 КМ за покретне кориснике, до 725 КМ, колико плаћају корисници који потпуно зависе од туђе његе и помоћи. У приватним домовима за старе цијене се крећу, углавном, од 800 КМ до 1.100 КМ.

У Министарству здравља и социјалне заштите РС наводе да је у Српској у хранитељске породице смјештено 39 старих људи, од чега су 32 баке и 7 дједова.

Хранитељи добијају накнаду за трошкове старих о којима брину плус накнаду за свој рад, у износу од 25 одсто о просјечне плате у РС. Према актуелној рачуници, “плата” хранитеља износи 230 КМ по једној баки или дједу.

(Српскаинфо)