Завичај више није мили рај: Масовни останак у ЕУ

Ја радо радим и боравим у ЕУ. Узимам њихов новац, дајем своје вријеме и знање. Немојте да мијесате посао и љубав. Русија је љубав а ЕУ је ретардирана и фабрика за сиромасне градјане остатка Европе. Несто као у Дикенсоновим романима. Зивјела Русија јер то је извор наде у боље цовјецанство а сви ви европејци никада нецете прузнати како зиви 90 посто насег народа у ЕУ. Нема везе мени је битно да они који су отисли знају како је црн хљеб њихов па не морају признати. Ја сам отисао јер ме је тренутна политика отјерала.

Неце нико да се врати у дрзаву у којој влада деспотија, корупција, мале плате и бирократија.

Нека иде ко може, јер у лијепој ЕУ нам бар не пуне мозгове национализмом, па ће они који оду или бар њихова дјеца бити изтргнута из његових окова.

Насе амбасаде у Срајеву одуговлаце издавање виза по неколико година, а нарид који их цека мозда нема ни за хљеб да купи својој поридици. Њих то не занима него им је битно да су се они извалили у столице и да по цитав дан испијају кафе и играју игрице на компјутерима и на један дан дали це издати 3-4 визе то им је не битно. Када им неко однесе новац за визу одмах раде на томе за 7 дана зову и казу " Господине (господјо) васа виза је спремна мозете доци да је преузмете одмах, али ако немате времена нема везе ви додјите када будете могли и одмах цим додјете идете преко реда и добијате је." Такве су насе амбасаде да само гледају колико це им ко платити и тек тада раде како би требали радити да би помогли овом напаценом народу у Босни, а ти људи који цекају визу дали имају ста да једу то их не занима. Они требају да раде свој посао за који су и висе него добро плацени да помогну људима који имају сансу да оду из ове насе Босне, гдје их цека боље сутра, гдје це својим породицама омогуцити бољи зивот, сигуран за који це се тамо крваво борити за сваки еуро који зареде, а не као ови у Сарајеву који узивају на свом радном мјесту док остали се боре за бољи зивот и само им они то успоравају маxимално могуце...

само бјезите из логора званог бх са њеним квази дрзавицама фбх, рс...дзаба сте се борили сви заједно..превеслани сте..бјези омладино.. поз из слободне ЕУ гдје имам дрзављанство једне еxтра дрзаве..

Шта ћу у завичају без посла и перспективе..Да слушам Миљанића и гусле ...Да сам Богдо 91...Лоповска власт и једни и други само свој интерес и џепове... Поззз из ЕУ..

За чиме је чезнуо двадесет година, побогу брате! За овом сиромашном земљом, за пакошћу што у нама живи дуже и јаче и од материнске љубави, за неодољивом потребом да чинимо зло кад год можемо, за нашом дивљом туробношћу? – Земља ко земља, људи ко људи, исти свугдје - рекао је Мула Ибрахим опрезно, плашљиво гледајући у озбиљног Шехагу и насмијаног Османа Вука. – Нити је земља као друге, нити су људи као други! Земља је биједа. Је ли вам пало у очи како се зову наша села? Реци им, Османе! – Злосело, Блатиште, Црни Вир, Паљевина, Глоговац, Гладуш, Вукојебине, Вучјак, Вуковије, Вуковско, Трњак, Кукавица, Смрдљак, Змијање, Јадовица... – Ето! Све чемер, сиротиња, глад, несрећа. А људи? Гадно ми је да говорим. А зашто је тако? Не знам. Можда зато што смо по природи зли, што нас је бог обиљежио. Или што нас несреће непрестано прате, па се бојимо гласног смијеха, бојимо се да ћемо наљутити зле силе које стално обилазе око нас. Зар је онда чудо што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо само на данашњи дан и само на себе, своју срећу видимо у туђој несрећи. Немамо поноса, немамо храбрости. Бију нас, а ми смо и на томе захвални. Мула Ибрахима је обливао зној, бојао се моћног Шехаге а још више оних којима се његове ријеци не би допале, па је покушавао да бар себе огради: – Не треба све гледати црно, Шехага. – И ја тако кажем, Мула Ибрахиме, лажем и себи и другима. Али понекад, не тако често, кад ми се згади лаж, онда проговорим истину. Црно је, Мула Ибрахиме, у тешком времену живимо, а живимо јадно и срамотно. Утјеха је само што ће они који буду послије нас живјели, претурити преко главе још тежа времена, и помињати наше дане као срећне.                                                Меша Селимовић, Тврђава, Београд 2007, стр. 38.  

Срећно онима који одлазе а срећно и онима који остају. Не треба ништа превише узимати к срцу. Свако има право избора.

Велики то тако желе и на томе раде. Поздрав из ЕУ.

Не видим колико је борависни дозвола издала Русија.

НАУЦИЛО НАС НИЈЕ ВАЗНО ГДЕ ЗИВИС ВЕЦ КАКО ЗИВИС САД ЈЕ БОЉЕ ЗИВИТИ СА НЕКИМ ЕВРОПЉАНИМА И БИТИ КОМСИЈА НЕГО НА СВОМЕ РОДЗЕНОМ У СРПСКОЈ

А нећемо у ЕУ у Нато. АЛО МАРВО ПА ГДЈЕ СИ ОНДА КРЕНУЛА. ЕНО МАЈЧОЦЕ РУСИЈЕ СИБИР ПРАЗАН ЧЕКА ЈОШ СЕ НИ РАДИЈАЦИЈА НИЈЕ РАЗИШЛА. О КАКО ИДЕ ОНО СУНЦЕ НАШЕГ НЕБА НЕЧЕ ВАС ГРИЈАТИ ТАКО КАО ШТО ВАС ГРИЈЕ СУНЦЕ НАТО И ЕУ.