Борци принуђени да сами себи помажу

Од 1. јануара наредне године  и званично ће почети са радом Фонд солидарности којег је основала Општинска борачка организација у Српцу с циљем да се на тај начин прикупе средства за пружање помоћи  породицама погинулих бораца, ратним војним инвалидима и социјално угроженим демобилисаним борцима.  

Тим поводом одржан је састанак са члановима породица погинулих бораца ове општине на којем је било ријечи о значају формирања Фонда солидарности.

„Наша жеља је да се поред бенифиција,  које уживају породице погинулих бораца, додатно осигура још један вид помоћи  малим и симболичним износима  која ће се прикупити у Фонд солидарности путем чланарине, општине и донатора“,  казао је предсједник Одбора погинулих бораца Борачке организације Бранко Граховац.

Он је додао да су породице погинулих ослобођене плаћања чланарине, али да имају право на добровољној бази да се учлане јер „само тако имаће право на коришћење средстава из фонда“.

Предсједник србачких бораца Горан Плотан је рекао да је Фонд солидарности основан  због  социјално угрожених бораца и њихових породица, као и оних лошијег здравственог стања а имају статус инвалида од пете до десете категорије или не испуњавају услове  за коришћење  мјесечне борачке накнаде због  тога што немају довољно борачког стажа. 

Оснивање Фонда солидарности  подржао је и начелник за општу управу и друштвене дјелатности општине Србац Душко Митрић.

„Ово је добра ствар, јер  се поред остварених законских права, те помоћи из буџета општине, Борачка организација тражи и друге начине да помогне најугроженије чланове“, нагласио је Митрић , који је до сада у два мандата био на челу општинске борачке организације у Српцу. 

Митрић је подсјетио и на активност рјешавања стамбених проблема бораца и  упозорио да  „корисници ових средстава до сада, немају право на најновија средства за  стамбено збрињавање“. 

Вриједна пажње је изјава једног  демобилисаног борца, који у себи још увијек има остатке гелера, а који живи  у  незавидном социјалном стању, везано за формирање фонда и могућност  добијања помоћи.

„Након  24 године од завршетка рата не пада ми на памет још једно понижење, да тражим једнократну милостињу од својих сабораца, из њихове чланарине. Ваљда о томе треба да брину институције државе. Достојанствено сам  био у рату, са оскудицом, али поштено до сада живио, живјећу и убудуће“,  каже ратни војни инвалид из Лијевче поља.

(БН/С.К)