"Немате се више коме жалити: Држава је приватизована!

Коментаришући најаву да ће за диркетора СИПА-е бити постављен Дарко Ћулум, члан групе Правда за Давида Озрен Пердув каже да више не зна коме да упути питање какву поруку шаље грађанима.

„Јасно је одавно да они могу да раде шта год хоће. Никоме не одговарају за то, не сносе никакве посљедице, чак се иза свој нерад и нечињење награђују. Може им се, раде шта хоће. Ово је њихова приватна ствар и Република и држава. Они су приватизовали ову државу и тако се и понашају у складу с тим. Народ је битан само пред изборе када треба да заокружи њихове странке. Немате више ни коме да се жалите.“

Пердув у изјави порталу Бука каже да су препуштени сами себи, а незванично сазнаје да ни од Европске уније не могу очекивати много. 

„Ова наша хоботница од политичке елите је добро пустила пипке свуда, у свим институцијама. И у самој делегацији Европске уније. Нас нема ко да чује. Имам осјећај да они склањају све те људе који су били у тој истрази и стављају их на неке друге позиције. Можда са циљем да се не утврђује њихова одговорност или да је избјегну. Али не може се побјећи од истине и правде.“

Додаје како су у јуну прошле године поднијели захтјев за заштиту уставом загарантованих права због свега што се дешавало у паркићу поред Храма. Тај захтјев је ишао и против директора полиције Ћулума. До данас, пак, реакције Окружног суда, који треба да реагује по закону о хитном поступку, нема. 

„За мене је поразно то да се Ћулум унаприједи, застрашујуће је. Тај човјек се уопште није огласио о свему што се дешавало протекле двије године. А на челу је полиције. Чини се да је он, заправо, нечији послушник и да само слуша и клима главом. Он ће такав бити и на челу СИПА-е, ако буде. Ту је да слуша своје шефове. А знамо ко су шефови. На крају крајева, можемо да примијетимо како лијепо сарађују странке на државном нивоу. У моменту кад треба да заштите свој интерес, они ту немају ни вјеру, ни нацију. Али ту причу продају људима, који се, нажалост, пецају на то“, казао је Пердув за Буку.

За крај се пита хоћемо ли се ми људи коначно ујединити око наших интереса и коначно се престати дијелити, јер, како наводи, „они живе, а ми животаримо“.

(БН)