Побједа у рату, пораз у миру, њима послови, а народу...

Студенти и расејање од Чикага до Гајдобре навали у град па живот као да опет оживи крајем јуна у невесињској чаршији.

Гдје год да човјек оде с поносом истиче то да је Невесињац, па био из Луке или из Зовог дола.

Средина у којој је 1996. знало заноћити и 25 хиљада душа, сваким даном, нажалост, појачано губи становништво. Народ доживљава егзодус из Невесиња. Посљедња епизода историје.

Надлежни у општини без одговора на одлазак из Невесиња, чак и не покушавају да објасне зашто се егзодус дешава и како га спријечити.

Невесињци данас наднице од Мостара, Чапљине, Широког и Требиња и тако се боре за своју кору хљеба. 

Мостар је примио назад раднике у своје винограде и у металску индустрију, Дубровник отворио врата туризма. Невесињци кажу свуда смо добродошли само у својој средини непотребни.

„Општинари запошљавају своје жене и родбину а за свакога ко није дио партијске касте нема мјеста. Њима послови у граду а нама ФИС, МИК, СИК…“ – каже нам Невесињац чија породица каже већ 3 године надничари у Мостару.

Да се у Мостару пјева „ко би реко ’92 да ће Срби бити нама слуге“ – одавно је познато.

Митровдан као најсветији празник обесмисљен је додјелом повеље општине Невесиње дезертеру Илији Таминџији. Слике буцања борачких књижица на тргу изневјерених бораца послале су слику свуда у свијет о поратној продаји Невесиња дезертерима и пропалицама.

Тек неки бљесак људскости одјекне подно Вележи, као митровданско „НЕ“ храброг командира невесињске полиције Славенка Лучића, демобилисаног борца и одликованог рањеника Војске РС, који није прихватио да хапси своје саборце за очување угледа Илије Таминџије након чега је поднио и оставку на позицију командира Полицијске станице Невесиње.

Славенков гест и даље је тема у Невесињу, мада доста тихо и у кафанским расправама… Кажу да се не наљуте владајући… Данас махом дезертери… Јер је њима прича о херојству страна и непотребна, чак и сметња реалности коју желе да направе у Невесињу.

Славенко је Славенко, и онда на Пријеким грмимима 1992. кад је као голобради осамнаестогодишњак постројио своју прву бригаду у нади да спаси свој народ и данас кад се повукао јер неће да испуњава дезертерске жеље. И тада и данас чувао је образ и част, не марећи за посљедице.

Онај ко се борио имао је двије Митровданске офанзиве. Само је Славенко Лучић, водио и трећу битку, овај пут не против непријатељске камариле и граната већ против оних који су обесмислили нашу борбу за слободу. И као увијек побједио је. И поносно Невесиње треба да памти његову мирнодопску побједу.

У доба свеопштег прагматизма надали смо се да ће макар Невесиње и Митровдан остати неокаљани, јер нас жртве на то обавезују.

Ипак су неки нови владари Невесиња, светост Митровдана, оданости, части и поштења замијенили за ухљебљења за своје жене, браћу, стричеве и осталу ужу и ширу родбину а ти народе иди опет у ФИС, МИК, СИК…

(Херцеговац.нет)