ДW: Прича о Голом отоку никоме не одговара

Када се помене "Голи оток" многи људи у Хрватској, као и у другим земљама на подручју некадашње Југославије, имају углавном неку магловиту слику о чему се ту ради.

Но, када о Голом отоку треба нешто конкретније рећи, настају потешкоће. Већина не зна шта се тамо заиста дешавало, нити ко је тамо био затворен, а многи не знају ни где се он тачно налази. Разлог томе је несклоност актера како на лијевом, тако и на десном крилу политичке сцене у Хрватској да се баве феноменом Голог отока и да о њему говоре.

"Голи оток се не уклапа у етноцентричне перспективе, он не потврђује наратив о Хрватима као жртвама југословенског комунистичког поретка. На крају крајева тамо су у највећој мјери затварани комунисти, дакле идеолошки противници према којима, сматра се, не треба исказивати пијетет", објашњава Стаменић.

За тај дио политичке сцене логор на Голом отоку је занимљив само донекле, као илустрација размјера бруталности комунистичког режима и његовог тоталитарног карактера.

Комунистички логор за комунисте

Логор на Голом отоку, малом стјеновитом острвцу поред Раба, основан је јула 1949. године. Било је то вријеме Резолуције Информбироа и сукоба Тита и Стаљина. Незадовољан самосталном југославенском политиком у земљи и региону, Стаљин је покушао да активира њему лојалне снаге, и то не само ван Југославије, већ и унутар ње - како би смијенио тадашње југословенско руководство на челу с Титом.

У почетку су југословенски комунисти још покушавали да увјере "друга Стаљина" да гријеши, али када је постало јасно да помирења са Совјетским Савезом неће бити, кренули су у обрачун са стварном и потенцијалном опозицијом у својим редовима.

Основан је систем затвора за људе којима се пребацивало да су присталице Стаљина, такозване "информбировце", од којих је Голи оток био највећи. Међу "информбировцима" је било највише војних лица углавном официра, али је њих било најмање на Голом отоку.

На Голом отоку нису интерниране само увјерене присталице Стаљина: међу затвореницима је било и доста оних који су се просто некоме замјерили – прогласити некога информбировцем био је сигуран начин да се укони с пута.

То острво је природно изоловано с јаким вјетром и струјама у околном мору, на њему није било дрвећа ни питке воде и није био насељен, те је био идеалан за неку врсту југословенског гулага.

Током шест година функционисања логора (1949.-1956.) кроз њега је прошло око 13.000 људи, од којих је 287 на различите начине умрло - неки су били убијени, други су умрли од исцрпљености или болести. Логором је руководила Управа државне безбједности (УДБА).

Стаљинизмом против Стаљина

Третман затвореника на Голом отоку се прије свега одликовао бруталношћу. Будући да се радило о особама које су виђене као идеолошки противници, њих су, у класичном стаљинистичком стилу, покушали да "преваспитају". Властима није било важно само да их казне затвором, већ су хтјели да их натјерају да другачије размишљају.

Због тога су били излагани не само тешком физичком раду, већ је дио редовне праксе било шиканирање и понижавање: затвореници су морали да кажњавају друге затворенике или да их издају затворским властима. На опасност која је долазила од Стаљина и тадашњег Совјетског Савеза југославенски комунисти су одговорили стаљинизмом.

Послије Стаљинове смрти марта 1953. и званичног окончања сукоба са Совјетским Савезом 1956, логор на Голом отоку је распуштен.

Тамо је потом установљен "нормалан" затвор за криминалце, млађе пунољетнике али делом и за неке касније политичке затворенике. „Казнено поправни дом Раб - Голи оток" коначно је затворен 1988. Међутим, када се користи појам "Голи оток", у првом се реду мисли на ону његову прву фазу – на логор за информбировце.

Суочавање с прошлошћу

За вријеме постојања логора, али и годинама касније, Голи оток је била нека врста табу-теме у Југославији. Логораши који су били пуштани на слободу су потписивали „Обавезу" да о својим искуствима неће говорити, а за власт су остали сумњива лица које је требало имати на оку. Сумњиве су биле и њихове породице, свако је имао досије који им је на различите начине отежавао живот у Југославији.

С временом су се још у вријеме Југославије почела појављивати свједочанства логораша, те романи и филмови с том тематиком, али Голи оток никада није постао велика тема. Разлог томе је прије свега недостатак јавног интереса, како раније, тако и данас, сматра Стаменић. Тиме настаје нака врста историографске бијеле мрље коју ваља попунити.

То показује и њемачко искуство суочавања с прошлошћу: о мјестима политичког насиља треба говорити, људе треба информисати. То је важно за процес демократског образовања о диктатурама и репресији. С тим циљем је и покренут пројект меморијализације Голог отока који заједнички реализују Доцумента - Центар за суочавање с прошлошћу и канцеларија њемачке фондације Фридрих Еберт у Загребу.

Уз то је веома значајно да "љевица говори о репресији у социјалистичкој Југославији, као што би десница требало говори о националистичким злочинима. Погрешно је критику комунистичких злочина препуштати искључиво десници, као што би важно било и да се десница критички одреди према национализму и фашизму", наглашава историчар Борис Стаменић.

(ДW)