Преговори са ММФ-ом и пренос надлежности: Форма замагљује суштину

Услови које је ММФ поставио за склапање новог кредитног програма тешког чак 750 милиона еура, запели су на противљењу из Републике Српке, и то како су образложили представници на три питања: функционалности регистра рачуна физичких лица при Централној банци, једном тијелу за електронски потпис и фонду финансијске стабилности при Агенцији за осигурање депозита.

Сва ова три питања већ су била тачкама препирања, а у Републици Српској се поменута рјешења резултно одбијају наводима о преносу надлежности на који не желе пристати.

Но, о чему се заиста ради?

Заправо питање неког новог преноса надлежности углавном суштински и не постоји, јер је ријеч о институтима које одраније постоје или надлежностима које произилазе из већ постојећих закона, а инсистирањем на томе замагљује се суштина која је у цијелој ствари много битнија.

Но, да кренемо редом.

Централна банака већ има јединствени регистар за пословне субјекте и питање његове функционалности и за физичка лица само је надоградња цијелог система. Постојање регистра у Централној банци не потире регистар физичких лица који постоји у Републици Српској и регистар који је према наводима у фази установљења у Федерацији БиХ, али за који још није било службене најаве када би могао профункционисати.

Но, у економском простору у којем и пословни субјекти и физичка лица оперишу и имају пословне активности на цијелој територији државе, функционалност ентитетских регистара постаје упитна. Парцелација само ствара проблеме, примјер у случајевима принудне наплате.

Банке, које су први корисници услуга таквог регистра, као што је познато дјелују на цијелој територији државе и јединствена база података им знатно олакшава посао, а то је истовремено интерес државе и самих ентитета јер су тиме могућности за откривање незаконитих трансакција и случајева прања новца много веће. На тај начин потпомаже се и стабилност финансијског система Босне и Херцеговине.

Ово питање постаје много важније ако се зна да су токови за прање новца преко правних лица сужени, а да је зправо највећи фокус на физичким лицама преко којих се нелегално стечени новац најчешће убацује у регуларне новчане токове.

Такође, треба поменути да регистар као услов ММФ-а није ништо ново, јер је, истине ради, постојао и у Писму намјере из 2016. године.

Када питате банкаре о овој теми они су врло јасни, њима је превасходно битно да могу имати приступ "једним кликом", а да ли ће у земљи бити један или више регистара који ће бити увезани мање је битно.

Друго питање, фонда финансијске стабилности такође није ствар стварања неких нових надлежности из простог разлога што БиХ већ има установљену Агенцију за осигурање депозита која дјелује на нивоу државе и појављује се као гарант исплате депозита у случају пропасти банака.

Нови фонд за финансијску стабилност је само проширење улоге државног тијела. Колико је важна функција овог тијела видјели смо на примјеру исплате депозита у случају стечаја банака, првенствено у Републици Српској (Бобар банка, Банка Српске), када су сви власници штедних рачуна исплаћени, а повјерење у банкарски сектор сачувано.

Установљење фонда финансијске стабилности нешто је што произилази из потребе да се догради регулаторна архитектура из времена претходне финансијске кризе механизамима спашавања и рестуктурирања банака, за што су ентитетски регулатори већ сачинили прописе.

Нешто такво урађено је у склопу банкарске уније Европске уније и јавља се потреба да и у БиХ постоји фонд који би омогућио реструктурање и спашавање банака, јер и наша земља има своје "тоо-биг-то фаил" (превелике за пропасти) банке и тешко је и помислити какви би проблеми могли настати у случају западања у тешкоће или банкрота неке велике банке.

Евентуална пропаст веће банке не би била само питање ентитета и његових институција него цијеле државе. Страх је велики а Међународни монетарни фонд појављује се као неко ко је ваљда једини који може још гурати цијелу ствар, јер свијест о важности овог питања није јасно изражена код домаћих ауторитета.

У случају електронског потписа познато је да Босна и Херцеговина има Закон о електронском потпису, а при Министарству промета комуникација издато је компанији Халцом одобрење да буде цертификацијско тијело.

У БиХ је већ почела примјена електронског потписа, нпр. ПроЦредит банка је издала квалифициране потврде за неке своје клијенте. Упркос свему дилема око имплементације електронског потписа још има.

Познато је од раније да у Републици Српској постоји тенденција да има потпуну аутономију уређивања ове области па из Републике Српске још у фебруару прошле године нису дали сагласност на Нацрт закона о електронској идентификацији и услугама повјерења за електронске трансакције.

Треба рећи да питање постојања више контролних тијела, није спорно, па и Република Српска с тим може имати своје ( а познато је да већ ради на томе и недавно је Министарство за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво истакло цјеновник за електронске потврде), али се поставља питање домета енитетских потврда.

Регулатива у БиХ омогућава примјену електронског потписа у цијелој Босни и Херцеговини и Еуропској унији, а што је од велике важности јер је битно да се омогући да, примјерице, фирме из Европске уније учествују у јавним набавкама у БиХ, али и фирме из Босне и Херцеговине учествују на тендерима у ЕУ будући да им то рад са "папирима" практично онемогућава.

Питање регулације електронског потписа стога је суштински много важније од питања наводног пријеноса надлежности јер су ентитетском регулацијом и могућности примјене електронског потписа, а које су многоструке и доносе бројне бенефите, сужене.

(Индикатор.ба)