ПОНОС ПОТКОЗАРЈА: Плакали смо и сјећали се наше патње

Из козарских епопеја, кажу становници Срефлија, Божића, Пуцара, Сјевероваца и других села овог лепог краја у подножју славне планине, увек су израстали глумци, сликари, песници и други уметници да снагом свог талента, како рече историчар Симо Брдар, испричају и ћери и сину, козарачку тугу и ведрину, пише Српскаинфо.

Међу њима су Тихомир Станић, Стефан Бундало, Марко Мисирача, Марко Макивић, Срђан Секулић, Рајко Марчета, Дадо Ћосић, Гавро и Горан Буразор, Дејан Лазић, Жељко Димић, Стојан Дечермић… Биљана Чекић је нови глумачки драгуљ који светли далеко, обасјава свет и проноси глас о своме крају, о страдњу својих предака и комшија у злогласном Јасеновцу чије ране и аптње не зацељују нити бледе. Девојчица чија популарност је након маестрално одигране главне улоге у филму “Дара из Јасеновца” достигла планетарне размере, живи исто као и пре, у своме селу Срефлије.

Пешке путује у школу, уноси дрва за грејање, чува стоку, брине о млађем брату, помаже у кућним пословима, радује се малим стварима, мада је живот на велика врата увео у глумачке воде. Ова љупка, искрена и непосредна, која нас је, заједно са баком Надом, старијом сестром Дајаном и млађим братом Сашом дочекала испред куће, на лепом фебруарском дану, каже да је свакодневно посећују новинари и да јој стално стижу честитке.

<див цласс="адвертисемнт-интеxт-слот цлеар"> <див цласс="баннер"> <див ид="адоцеанрингиеррсрдгијрqфwф">- У моме селу, овде испод Козаре, сви су гледали филм и плакали. Они долазе, честитају, дају неке поклоне, на пример јабуке зеленике, чоколаду, врећицу бомбона из сеоске задруге, сокове и тако. Мени баш много значе честитке комшија из села који су вредни и добри људи. Они раде на њивама, тешко живе, много су патили у ратовима али имају добру душу и разумеју филм. Они су, исто тако, причали су ми бака и деда, проживели и веће патње од оних које су приказане на филму – испричала је Биљана за Српскаинфо у Срефлијама, филм су гледали у свакој кући, доживљавајући сцене болно и труматично. <див>  <див><имг срц="/стораге/имагес/2021/02/28/309196/понос-поткозарја-плакали-смо-и-сјецали-се-насе-патње-2.wебп" алт="" wидтх="906" хеигхт="513" /> <див>  <див>Вида и Васо Крнета из Срефлија кажу да је у Јасеновцу и другим логорима НДХ-а, где су били и њих двоје, било горе од приказаног у филму. <див>

- Ја сам имао седам година када сам отеран у логор, а Вида је годину млађа. Усташе су нас похватале као пилиће, по овим несрећним козарским селима и скелом на Уштици пребацили преко Саве, прво у место Церовљани, ту је почео наш пакао. Одвајали су жене од мушкараца па старију од млађе деце и све тако. Преживео сам јер сам био мали, зато што сам додељен хрватској породици у Плетерници, да служим и чувам стоку и зато што су се џелати уморили па ипак нису могли све нас поубијати. У филму је трећи део од ставрних догађаја – казао је за Срспакинфо Васо Крнета. Он и Вида се поносе глумачком улогом Биљане Чекић.

- То је дивна породица и златна деца. Нека има и неко из Срефлија, где је у Другом светском рату пострадало много људи, да се о њему прича. Не могу ја отићи да јој честитам, плакали смо гледајући филм и подсетили се наше патње, али ево, понестите јој јабуку од бабе Виде.

<имг срц="/стораге/имагес/2021/02/28/309197/понос-поткозарја-плакали-смо-и-сјецали-се-насе-патње-3.wебп" алт="" wидтх="1000" хеигхт="644" />

Боро Секулић, Душан Петровић, Ана Јошановић и Вељко Крнета, Биљанине комшије кажу да су гледали филм и да је Биљана понос свих, целог села.

- То је урођени таленат, ништа друго... Не може се то научити. Па молим вас, она је као велика глумица а тако мала и слабашна, као пиле. Али њене очи, њено лице све говоре, из њих се то види. Козара увек има децу и људе за понос – рекла нам је Ана Јошановић из Срефлија.

Мештанин Милан Гавриловић вели да је Биљана понос целог краја.

<див цласс="адвертисемнт-интеxт-слот цлеар"> <див цласс="баннер"> <див ид="адоцеанрингиеррсоеномоккга">– То је дете, и наша је, све се десило у Јасеновцу, и више него у филму. Познајем њену породицу, то су честити људи. Она је културна и лепа девојчица. Често је пролазила поред моје куће, деда је водио у школу до четвртог разреда. Она је на понос селу, морам отићи да честитам, нема шта – истакао је Гавриловић. <див>  <див><имг срц="/стораге/имагес/2021/02/28/309198/понос-поткозарја-плакали-смо-и-сјецали-се-насе-патње-4.wебп" алт="" wидтх="1024" хеигхт="576" /> <див>

Срефлије су удаљене петнаестак километара од Козарске Дубице. Пут од Биљанине куће до школе није тако лак јер пешачи два километра кроз шуму, до аутобуске станице. Овуда, аутобус не може јер је пут узак а на местима блатњав и готово непроходан, нарочито када зазими или се окиша.

- Када нас је наставница немачког језика Мара Крњаић обавестила да дођемо на разговор за филм, ја се у почетку нисам пријавила. Сматрала сам да то није за мене. Нисам имала никаквог глумачког искуства, као ни други у мојој породици. Веровала сам да је то за другу децу, из градова, не за нас из удаљеног села, из планинског краја – износи Биљана почетне дилеме које су је поколебале.

Ипак, наставница немачког је била упорна, није одустајала и њена ученица је прихватила изазов, одлучила да стави на пробу свој глумачки таленат.

<имг срц="/стораге/имагес/2021/02/28/309199/понос-поткозарја-плакали-смо-и-сјецали-се-насе-патње-5.wебп" алт="" wидтх="1000" хеигхт="666" />

<див цласс="адвертисемнт-интеxт-слот цлеар"> <див цласс="баннер"> <див ид="адоцеанрингиеррслфефqлепмв">- Дали су нам да читамо текст из филма… То сам прихватила без великог очекивања, одговорила на све што је од мене тражено и, по мало, заборавила на све. После три месеца, када су јавили да сам баш ја изабрана за главну улогу, била сам у неверици… Најтеже ми је било у то убедити своје укућане, највише старију сестру – присећа се Биљана првог корака, када су се пред њом широм отворила филмска врата.

Њена сестра Дајана, укључује се у разговор. Она признаје да није веровала да ће Биљана добити филмску улогу.

– Мени је то деловало нестварно, питала сам се како да она добије главну улогу поред толико “правих” глумаца. Смејали смо се на такву причу али када је победила на том избору, схватила сам да је то већ нешто озбиљније – рекла је Биљанина сестра Дајана, ученица првог разреда Економске школе у Приједору, којој је такође припао део сестрине славе.

Њу сада, каже, вршњаци и школски другови ословљавају Дарином сестром.

<имг срц="/стораге/имагес/2021/02/28/309200/понос-поткозарја-плакали-смо-и-сјецали-се-насе-патње-6.wебп" алт="" wидтх="906" хеигхт="513" />

- Када је Биљана добила позив за снимање, и отишла са филмском екипом, нисмо знали како ће то све изгледати. Она нам је слала поруке, причала о свему али, док нисмо погледали филм на телевизији, нисмо били свесни да је Биљана, коју сада сви ословљавају као Дару, тако добро одиграла узлогу – испричала је Дајана Чекић за Српскаинфо која о снимању филма има много лепих импресија. Све их спонтано реда у албум глумачких успомена.

- Будо ми је баш био тежак, да га носим… То су три брата у једној улози али је један од њих, Лука, био највише у кадру. Њега су сликали крупно а Симона и Јакова, мало шире. Код друге двојице, сличност је велика, немогуће их је разазнати али су сва тројица другачији по понашању. Зато је за различите ситуације, увек на снимању био по један од њих – препричава Биљана доживљаје са снимања филма.

Биљан Чекић је на снимању филма “Дара из Јасеновца” склопила пријатељства, пробудила у себи глумачке амбиције.

- Не знам коју средњу школу ћу уписати али после ћу, сасвим сигурно, на Академију драмских уметности. Мој узор, неко кога много волим је Милош Биковић, он је заиста леп и добар глумац. Волели бих да га упознам, то ми је велика жеља – открила нам је Биљана своје глумачке симпатије и планове.

<ем>Божидаркина судбина

У оближњој Великој Жуљевици 1940. године рођена је глумица Божидарка Фрајт. Године 1942. за време Козарачке офанзиве усташе су стрељале њену мајку Виду, а једногодишњу Божидарку Грубљешић заједно с хиљадама козарачке деце протерали, прво у логор у Сиску, а затим у прихватилиште Црвеног крста у Загребу. Ту су је усвојили Катарина и Стјепан Фрајт, супружници без деце, који су је одгајили као своју и дали јој презиме. Тек је 1976. године сазнала своје право порекло, када ју је пронашла њена тетка Дара Грубљешић, првоборац с Козаре и испричала јој истину.

<имг срц="/стораге/имагес/2021/02/28/309201/понос-поткозарја-плакали-смо-и-сјецали-се-насе-патње-7.wебп" алт="" wидтх="663" хеигхт="390" />

<ем>Од Пуцара до Холивуда

Жељко (Џек) Димић из села Пуцари код Козарске Дубице, који је дипломирао глуму на Ли Стразберг Институту у Њујорку 2001. године у класи професора Мајкла Маргота, остварио је свој дечачки сан одигравши осамдесет филмских, позоришних и ТВ улога. Његов глумачки почетак је у вези са гостовањем Јосипа Пејаковића у Дубици, седамдесетих година прошлог века.

- Тада сам се охрабрио, пришао му и рекао - ја ћу ово једног дана играти, бићу глумац као ти. Он се насмејао, потапшао ме љубазно и рекао - да си ти мени жив и здрав, видећемо… – присећа се Жељко Џек Димић, холивудски глумац познат по улогама у серијама “Ред и закон”, “Хаваји 5-0”, “Касл”, “Одстрел”, “Лилихамер”, “ЦСИ”, “Елементарно”, “Стартап”, “Црна листа”… У селу Пуцари живе његови родитељи Боса и Влатко, родбина и много пријатеља. Он је сада становник Њујорка. Америку, каже, воли, али родно место, своју породичну базу, завичај не заборавља.

(Српскаинфо)