Парадокс је када санкције постану успјешна прича

Пише: Александар Трифуновић

Милорад Додик је, након стављања на црну листу САД-а, освојио неколико избора, ојачао своју моћ до готово апсолутне и наставио да се среће са америчким званичницима. Прошлом амбасадору је био и у резиденцији у Сарајеву.

Ако је судити по томе, и јуче објављене америчке санкције имаће исти резултат. Судећи барем по првим реакцијама, новопридошли функционери Републике Српске на црну листу су то дочекали као признање.

Наравно, није им свеједно лично, али свјесни су да ће им то сигурно помоћи да остану ту гдје јесу, што и није тако лоше.

Владање без било какве одговорности и потребе за резултатом, уз непрестано јачање моћи и сиромаштва народа. Власт ће постати још јача, као и репресија над неистомишљеницима, ту нема никаквих дилема.

Опозиција, наравно, неће подржати санкције, јер ће тако бити још даље и од овако слабог резултата.

Истог дана кад су објављене санкције, објављено је да Проинтер, фирма блиска породици Додик која продаје амерички софтвер, купује робну кућу Боска и гради небодер у центру града.

Бизарно, али Милорад Додик једино зазире од Америке.

Десетине милиона наших пара уложио је у лобирање у Америци, позивао на гласање за Трампа, и резултат су јавне и тихе санкције, те званично упозорење америчких власти да због корупције не улажу у БиХ, посебно не у Републику Српску.

Додик је у једном момету чак изјавио да ће тражити ревизију одуке о санкцијама, надајући се да ће Трампова администрација укинути одлуку Обамине. Умјесто тога, продужене су му у истом обиму.

Санкције нису знак моћи, него немоћи и незаинтересованости америчке администрације да се дејтонском, америчком споразуму о миру потписаном на америчкој територији, позабаве на било који начин до овог. Опекли су се доводећи Додика ту гдје јесте и неће више ризиковати.

Зашто би се на концу ЕУ или САД бавиле БиХ парама својих пореских обвезника, када од ове земље дижу руке људи који живе у њој. И наставиће да одустају, људи у БиХ, да се повлаче у унутрашњу и вањску миграцију, свјесно постајући вишак у сопственој земљи.

Међународна заједница, ма шта год то значило, никад није имала јасну идеју како да помогне овом друштву, нити времена за то, иако су се упорно таквим представљали.

Свјесно су се одлучили за јефтинију али ризичнију стратегију, да преко овдашњих лидера покрену промјене, састајући се са њима по кафанама, сластичарнама и хотелима, мимо зграда институција, вјерујући њиховим лажним обећањима.

Све што су постигли јесте то да су ојачали политичаре до недодирљивости, поскупили живот људи за износ акциза за гориво и створили јасну слику о себи као сарадницима власти, а никако грађана.

Босна и Херцеговина грунтовно постоји, али као државна и људска заједница нестаје, и иако за то највећу одговорност сносе житељи ове земље својим погрешним изборима и политичким приоритетима, за овакво стање солидан пакет одговорности има и међународна заједница, и то је минимум који треба и да прихвати да би се уопште могло разговарати на тему наше будућности.

(Бука) Фото: Архива