Здравствена заштита и финансијско стање су кључни проблеми

Драгиша Џинић, ратни војни инвалид, рањен је са непуних двадесет година. Остао је без ноге. Узалудна су била увјеравања да ће добити пластично кољно и да ће стати на своје ноге.

“28 година послије мог рањавања ја се нисам помакао са мртве тачке. Како старимо све ће нам бити црње и лошије. Ово друштво, како ја видим, не води велику бригу  о овим категоријама “, каже Џинић који је пресдјеник Скупштине РВИ у Зворнику.

Главни проблем ове категорије су лоше финансијско стање и здравствена заштита.

“Ми нисмо достигли основницу за обрачун инвалиднине на основу просјечне плате. То је највећи проблем. Плаћамо лијекове. Кад одемо код љекара, чекамо по 15-20 дана. Требало би бити припоритет по закону, а врло га ријетко ко има”, рекао је предсједник Организације РВИ, Зворник Драгислав Мијановић.

Ратни војни инвалиди траже само основно, оно што би им обезбиједило живот достојан човјека, а један захтјев је и стамбено збрињавање.

“Код нас у Зворнику су направили проблем, инвалиди као што сам ја, конкретно, у своје име кажем: подигао сам кредит, Првивредна банка, преварен, средства сам пребацио, стан никад нисам видио. Преко министарства сам одбијен уз образложење да сам примио 3-4 хиљаде марак у керамици. Министарство је донило правилник да, ако добијете 100 КМ, ви ћете се сматрати стамбено збринутим”, рекао је Џинић.

Колико су ратни војни инвалиди, како кажу, небитни у друштву, свједоче и бројни примјери са улице.

“Тако сам се осјећао непријатно кад су се ђаци средње школе пустили из школе, а инвалид је пошао на дијализу, они су га готово згурали са тротоара. То је тако ружно, та омладина нема осјећаја за инвалида... И ми смо жива бића хоћемо да одемо у биоскоп и позориште”, рекао је Мијановић.

Ратни војни инвалиди, јер мало ко има слуха за њихове проблеме, одлучили су да помогну сами себи, путем Фонда солидарности. У Фонду су средства која се одвајају од њихове инвалиднине и служе као помоћ у случају смрти инвалида рата.

(БН)