Да ли се свијет креће према Трећем свјетском рату?

У тексту под насловом „Израелско-палестински сукоб“ прави се паралела тренутне ситуације са оном из касних 1930-их, уочи Другог светског рата, када су, како се наводи, економије биле у рецесији, а људи своје незадовољство често изражавали штрајковима.

ИФИМЕС наводи да је убрзо након напада Хамаса 7. октобра на југ Израела, амерички председник Џозеф Биден отишао у Израел и дао уверавања да САД стоје уз Израел и да Израел има свако право да се брани, а да је израелски премијер Бењамин Нетањаху то схватио као "отворену сезону" и наставио са пуним војним нападом на Газу. 
 
Када је уочено шта Израел ради у Гази, САД и други савезници су постали све забринутији и ускратили, попут ЕУ, део подршке, а Бајден је упутио неколико позива Тел Авиву на уздржаност у последња три месеца, али су позиви у погледу активности Израела за сада игнорисани и настављена је кампања бомбардовања, оцењује се у анализи. 
 
Додаје се да САД и Велика Британија понављају идеју, још увек не као званичну политику, за решење са две државе након прекида ватре, односно да се палестинском народу мора признати да има државу.

Као једно од кључних питања у анализи се издваја прошломесечна тужба Јужне Африке против Израела пред Међународним судом правде (ИЦЈ) у Хагу због наводног геноцида у Гази, што је Тел Авив одбацио.

У анализи ИФИМЕС прави историјски пресек израелско-палестинских односа и помиње Декларацију лорда Балфора из 1917. године, којом је изражена британска подршка оснивању јеврејске државе у Палестини, а на начин, како је у том документу наведено, "да неће бити учињено ништа што би могло кршити грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини".

Такође се подсећа да су након завршетка Првог светског рата, Британци вршили 25-годишњу власт у Палестини, према коначном споразуму након Првог светског рата и да је она окончана 1948. године. 

ИФИМЕС оцењује да су 1946. године Британци били преокупирани својим проблемима на многим местима и да нису инсистирали на задовољавајућем и праведном решењу према споразуму из 1917. године, а да је резултат била јеврејска држава Израел основана на неких 56 одсто територије, углавном бољег земљишта са водом и струјом, док је остатак припао Палестинцима, према којима се, како се наводи у анализи, често поступало лоше и који су морали да напусте земљу у кратком року без накнаде.

На крају ИФИМЕС оцењује да је суживот Палестинаца и Израелаца могућ и као пример наводи постојање мешовите заједнице која се зове "Оаза мира", са око 500 људи који живе у савршеној хармонији, на пола пута између Тел Авива и Јерусалима.

(Тањуг) Фото: WСЈ