Простаклук – ‘званични језик’ наших политичара

Култура политичког дијалога посљедњих година у великој мјери свела се на свађе, конфликте и оптужбе. Нису ријетки примјери да наши, али и политичари у региону, вријеђају једни друге. Вријеђају се међусобно, псују, пријете, али се тако понашају и са страним делегацијама које дођу.  

И нису само политичари ти који тако показују општу некултуру. Све је више оних који основно необразовање доносе у музуку, филм и на спортски терен. Грађанима оно што чују у јавном простору постаје нормално и све више духовито. Зашто је то тако, истраживала је Драгана Тешевић.

Некултура и простаклук – ‘званични језик’ наших политичара.

Недавно је делегат  ПД ПС БиХ  Сања Вулић, жестоко псовала испред Суда БиХ.

Због неприкладног понашања делегат  Сања Вулић, иначе по занимању учитељица, прекршајно ће одговарати са казном до 600 КМ. СНСД-овој ведети на спорни иступ аплаудирале су страначке колеге због, како наводе, одважности и става.

“У српској култури потпуно је неприхватљиво да дјевојка псује, сада када имамо учитељуцу, капитена српске делегације у Сарајеву гдје богоради и псује, она је требало да се извини Србима, јер  брука свој народ”, сматра професор српског језика Саша Кнежевић.

Професор српског језика у пензији Јадранка Регоје наводи да то за њу јесте увреда.

“Али смо као народ прешли преко тога и то са симпатијама, чак су неки на ту псовку аплаудирали”,  навела је Регоје.

Док страначки ешалони аплаудирају некултури, интелектуална елита се пита гдје су границе пристојности.

“Коришћење псовки у јавним наступима је неприхватљиво, око тога нема дилеме, не постоји могућност да се оправда”, јасан је политиколог Владимир Павићевић.

Тужно је што мјеста која служе за размјену ставова и дискусију постају павиљони размјене шамара, ругања и омаловажавања.

“Покажите ми узор у историји, да су се неки велики Срби на које се они позивају тако понашали, ми се позивамо на најбоље од нас, а онда се понашамо као најгори од нас, то је просто непрхватљиво”, истиче професор Кнежевић.

Уз недостатак квалитетних аргумената, често свједочимо ријалити шоу.

Међусобне оптужбе су наше огледало и срамота, поручују професори. Поражавајуће је, кажу, њихово понашање за грађане и то што их не кажњавамо на демократски начин.

Жалосно је слушати каква је биједна употреба српског језика код оних који су факултетски образовани. Може ли се неко звати образованим, ако је неписмен у матерњем језику, пита стручна јавност.

“Мислим да свако од нас појединачно треба да да свој примјер. Ако имамо дијете поред себе и свјесно пуштамо неприкладно обраћање на телефону, музику или филм и свјесни смо да је то неприкладно и кажемо нема везе нека се навикава, онда ми немамо шта да се жалимо”, закључује Ђорђе Мариловић са Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Очигледно се не жалимо, јер све чешће свједочимо недостатку кућног одгоја у јавном простору. И то без устручавања. Чак и несвјесно,а то нас као друштво стрмоглаво вуче на дно, без икакве кочнице.

(БН)