Хапшења, смјене и распад власти

Земља још нема буџет за 2025. годину, што присиљава институције на привремено финансирање. Уз то, Савјет министара БиХ није усвојило програм рада за ову годину, што кочи доношење закона и реализацију пројеката.

Бројни споразуми и уговори о зајмовима за инфраструктурне пројекте, које проводе нижи нивои, чекају одобрење крњег Савјет министара БиХ и Парламента БиХ у којем нема јасне већине и чије одржавање сједница је постало упитно.

Што је све на чекању?

Босна и Херцеговина мора усвојити четири кључна закона како би испунила дио од 14 услова које је Европска комисија поставила за отварање преговора о чланству у ЕУ.

Приједлози закона о граничној контроли и заштити личних података усвојени су у Представничком дому и предложени су за сједницу Дома народа заказану за четвртак, 30. јануара.

Други кључни закон, чији приједлог се чека, односи се на нове измјене Закона о високом судском и тужилачком савјету који би повећао транспарентност правосуђа, укључујући строжије провјере имовине судија и тужилаца те провођење дисциплинских поступака.

Такође, ЕУ захтијева усвајање закона о судовима којим би се формирао Апелацијски суд БиХ или његово посебно одјељење, али се владајуће политичке странке не слажу око његових надлежности и сједишта.

Додатни приоритет је национални план за усвајање ЕУ законодавства, именовање главног преговарача с ЕУ и његовог тима, те именовање ИПА координатора за ЕУ претприступна средства без чега нема отварања преговора.

Домаће институције ограничене су привременим финанцирањем, које износи 173 милиона еура или четвртину прошлогодишњег буџета, при чему се не могу покретати нови пројекти.

Буџета за 2025. годину нема, јер Фискално вијеће, које чине предсједавајућа Савјета министара и министар финанција БиХ уз два ентитетска премијера и министра финанција, није усвојило трогодишњи Глобални фискални оквир.

Након овог оквира потребно је усвојити трогодишњи оквирни буџет институција БиХ, а оба документа су кључна за усвајање будућег буџета.

На чекању су и именовања, попут замјеника директора Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА), надлежне за најтеже облике организованог криминала и корупције, након што је бивши замјеник Зоран Галић избјегао хапшење побјегавши у Хрватску.

Како је дошло до распада власти?

Кризе у државној коалицији која је формирана након избора у октобру 2022. године продубљивали су неуставни потези власти Републике Српске (РС) предвођених Савезом независних социјалдемократа (СНСД), чији је готово цијели врх под санкцијама Сједињених Америчких Држава.

Несугласице су кулминирале хапшењем министра безбједности БиХ Ненада Нешића, лидера Демократског народног савеза (ДНС), због сумње на корупцију 26. децембра прошле године, те гласањем о приједлозима два "европска" закона 23. јануара ове године.

Иако без државних посланика, Нешићев ДНС је савезник СНСД-а Милорада Додика на нивоу Републике Српске. Ухапшени министар је одбио поднијети оставку, а дан након што је Посланички дом 23. јануара гласао за његову смјену уз противљење СНСД-а, он је то учинио из притвора, путем адвоката.

Истовремено, Посланичкидом Парламента БиХ је на тој сједници усвојио је Приједлоге закона о граничној контроли и заштити података, док је СНСД био "суздржан" током гласања, иако је дио државне коалиције.

Владајуће и опозионе странке са сједиштем у Сарајеву, уз гласове опозиције из Републике Српске, потом су смијениле Небојшу Радмановића, члана СНСД-а и руководства тог дома, уз противљење СНСД-а и Хрватске демократске заједнице БиХ (ХДЗ).

Потом су опозиционе Странка демократске акције (СДА) и Демократска фронта (ДФ) затражили смјену Елмедина Конаковића, министра спољних послова и предсједника Народа и Правде, што је подржао СНСД.

Лидери више странака почели су након тога износити разне комбинаторике о евентуалним новим коалицијама, али су предсједници СНСД-а Милорад Додик и ХДЗ-а БиХ Драган Човић потврдили "партнерство" на састанку у Мостару 28. јануара.

Једна опција укључује избацивање СНСД-а из власти, док би опозиционе странке из Републике Српске – Српска демократска странка, Партија демократског прогреса и Листа за правду и ред – замијениле Додиков блок, уз подршку ХДЗ-а.

Друга предвиђа останак СНСД-а и ХДЗ-а БиХ у државној власти, при чему би опозицијска СДА уз подршку још неке странке замијенила сарајевску "Тројку" коју чине Социјалдемократска партија БиХ (СДП), Народ и Правда (НиП), те Наша странка.

Зашто је тешко промијенити власт у БиХ?

Формирање и промјена државне власти у Босни и Херцеговини сложени су процеси због уставног и институционалног уређења те специфичне етничке подјеле политичких функција.

Мандатара Савјета министара именује трочлано Предсједништво БиХ, а приједлоге за министре потврђује само Представнички дом Парламента простом већином од 22 од укупно 42 гласа.

У актуалном сазиву овог дома је 15 странака, од којих је девет из ентитета Федерација БиХ и шест из РС. Однос снага је такав да се власт може направити са сваким и без свакога.

Међутим, за смјену било којег министра, предсједавајуће Савјета министара БиХ или цијеле државне владе потребне су и општа и ентитетска или етничка већина у оба дома Парламентарне скупштине БиХ.

Да би се одржала сједница Дома народа, на њу се мора одазвати девет од укупно 15 делегата и најмање по три делегата из сваког клуба три конститутивна народа – Бошњака, Хрвата и Срба. За одлуку морају гласати најмање по два делегата из сваког клуба.

Овај механизам омогућава странкама, попут СНСД-а и ХДЗ-а који тренутно имају по три делегата у клубовима српског и хрватског народа, блокирање смјене предсједавајуће или својих министара тако што неће доћи на сједницу или ће напустити засједање прије гласања.

Бојкот може трајати до нових избора 2026. године јер у БиХ не постоји законска основа за расписивање ванредних избора.

Предсједништво БиХ може распустити државни Дом народа само у случају промјене већине у Народној скупштини РС или у клубовима бошњачког или хрватског народа у Дому народа Парламента Федерације БиХ.

Постоји и могућност да предсједавајућа Кришто поднесе оставку и с њом пада и цијела државна влада или да парламентарци сами гласају за распуштање парламента што се није десило у тридесетогодишњој пракси.

(РСЕ)