Политика довела образовни систем на ниске гране

-Однос између ученика, професора и наставника много се промијенио се у протеклих 30 година. Неке ствари су ипак остале исте, а дио су наше образовне традиције.

„Оно што је остало исто је пренаглашеност знања као категорије образовања. Чини ми се да се и данас као и прије сврха образовања црпи у знању, а заборављамо да образовање, поред тога што је школа васпитно-образовна установа, подразумјева и усвајање вриједности, формирање ставова и развој критичког мишљења. Чини ми се да ту нема неког значајнијег помака“, каже професор филозофије Станислав Томић.

Посао просвјетних радника није лак јер су већина њих часни и поштени људи који воле свој посао, а који се данас суочавају са многим изазовима док дјецу спремају за будућност.

„Од нас се врло често тражи да будемо и социјални радници, љекари, полицајци, правници. Дођемо у ситуацију да нама треба стручна помоћ тих људи али, због тога што је јако скупо за државу да их плати да дођу у школи и раде свој посао, често смо ми принуђени да се сналазимо и консултујемо са људима из те бранше“, наводи наставник енглеског језика Славица Марковић.

- Оно што је недопустиво, а што додатно отежава просвјетарима и уништава образовни систем, јесте то што су политичке партије зариле своје канџе у један од најважнијих стубова друштва, па је и мјесто руководиоца школе, али и кадра, предмет расподјеле плијена након нечасних избора, кажу посвјетни радници.

„Они се једноставно на неким нивоима договоре коме ће која школа припасти и ту нема много могућности за одабир можда потенцијално доброг руководиоца из колектива, а да он није страначка личност. 

Директор није човјек који треба да сједи у канцеларији пет сати, да обавља разговоре, прими плату и оде. Он треба да буде менаџер који ће да обезбиједи средства школи, да преговара са министарством о томе“, мишљења је професор српског језика Стојанка Ђокић.

„Стање у просвјети је забетонирано корупцијом, нерадом, незнањем, неодговорним понашањем свих руководилаца јавних институција које се баве васпитањем и образовањем. Ако се вратимо у прошлост, видјећемо колико је важан био учитељски позив, један од најхуманијих, најпоштованијих позива. 

Учење дјеце да пишу, читају, уче, размишљају и да се лијепо понашају, представљао је највећи задатак и непроцјењиво задовољство за учитеља који воли свој посао“, истиче докторанд на Педагошком факултету Универзитета у Источном Сарајеву Нада Васиљевић. 

Поред свих потешкоћа и изазова са којима се друштво суочава, у младим људима који јесу будућност ове земље ипак постоји непоправљиви оптимизам и нада у боље сутра.

„Ја себе видим у Републици Српској, у којој могу да употребим сво знање и подарим га Српској и свом народу. Због тога себе никад не видим преко границе него ћу остати овдје јер вјерујем у боље сутра. Вјерујем да управо моја генерација и ја можемо да допринесемо много овој држави и друштву и да су то ова држава и друштво заслужили“, поручио је студент Педагошког факултета Универзитета у Источном Сарајеву Андрија Димитрић.

(БН) Фото: БН