Изгледна штетна посљедица пропуста Жељке Цвијановић

Др Милан Благојевић 

Цвијановићева у јануару ове године, иако је имала право на то јер Устав БиХ даје право прегласаном члану Предсједништва БиХ да изјави вето против било које одлуке остала два члана Предсједништва уколико је штетна по витални интерес ентитета из којег долази прегласани члан, ипак није изјавила вето против Одлуке о Комисији за националне споменике.

Тиме је омогућила да ступи на снагу та одлука, иако је она штетна по Републику Српску, јер је њоме, поред враћања иностраних чланова, враћено и већинско одлучивање у Комисији за националне споменике и тиме створена могућност за прегласавање Републике Српске у тој комисији, која могућност је иначе била укинута Одлуком Предсједништва БиХ из 2016. године, којом је уведен консензус у одлучивању, а који до јануара ове године никада није био укинут.

Дакле, умјесто да у јануару ове године изјави вето на такву, по Републику Српску штетну одлуку остала два члана Предсједништва БиХ, Жељка Цвијановић то није хтјела да учини, већ је, пет мјесеци касније и пошто је та одлука ступила на снагу, изјавила вето на именовање два инострана члана Комисије.

Сада се сасвим изгледно може очекивати да Уставни суд БиХ, по захтјеву бошњачког члана Предсједништва БиХ, који захтјев тај суд има пред собом, прогласи неуставном одлуку Народне скупштине од 7.7. ове године којом је потврђен тај Цвијановићкин вето на именовање иностраних чланова Комисије, и то због сљедећих разлога.

Наиме, Уставни суд БиХ, према Уставу БиХ, искључиво је надлежан да одлучује о било којем спору до којег дође по том уставу, што му даје право да одлучује и о спору да ли је одлука Народне скупштине из јула ове године, којом је потврдила Цвијановићкин закашњели вето, у складу са Уставом БиХ.

С обзиром на такву уставну надлежност тог суда, не треба да нас изненади његова одлука којом ће ријешити предметни случај тако што ће усвојити захтјев бошњачког члана Предсједништва БиХ и прогласити неуставном јулску одлуку Народне скупштине, уз образложење да је Цвијановићева, тиме што није ставила вето на јануарску одлуку остала два члана Предсједништва БиХ о Комисији за националне споменике, омогућила да таква одлука ступи на снагу, а тиме и одредба из те одлуке о враћању два инострана члана у састав ове комисије.

Стога се може очекивати да у наставку своје одлуке Уставни суд БиХ каже како није уставно да након свега тога прегласани члан Предсједништва БиХ изјављује вето на одлуку остала два члана Предсједништва о именовању иностраних чланова Комисије нити да Народна скупштина потврђује такав вето, јер се неименовањем иностраних чланова Комисије неуставно блокира њен рад.

Умјесто таквог неуставног блокирања рада Комисије, рећи ће у закључку Уставни суд БиХ, прегласани члан Предсједништва БиХ имао је на располагању другу могућност, која није вето о којем би одлучивала Народна скупштина, а то је право Цвијановићеве, које она није користила, да као члан Предсједништва БиХ поднесе захтјев Уставном суду БиХ за оцјену уставности одлуке о именовању иностраних чланова Комисије, с обзиром на то да одлука Предсједништва БиХ из јануара ове године прописује да иностране чланове Комисије за националне споменике номинује директор УНЕСЦО-а, а Цвијановићева тврди да два именована инострана члана Комисије није номиновао директор УНЕСЦО-а.

Због тога, дакле, не треба да нас изненади таква одлука Уставног суда БиХ. Она ће у том случају бити један из низа других доказа неодговорног понашања, неодговорног према Републици Српској, од стране оних који су изабрани да је правовремено бране, а не да касне у томе или да то намјерно неће да учине када је потребно, као што је било потребно да Цвијановићева учини у јануару ове године, а не пола године након тога, када је све већ било касно.

Др Милан Благојевић